Almissa

2020.

hitnost

Hit­nost je namet­nu­ti oblik vre­me­na, ali i poziv na bud­nost. U sta­nju hit­nos­ti pri­su­tan je osje­ćaj da smo out of time, da nema vre­me­na ni odgo­de. U isto vri­je­me, para­dok­sal­no, per­cep­ci­ja vre­me­na se eks­pan­di­ra i sjec­ka do naj­sit­ni­jih dije­lo­va, nano­se­kun­da koje pos­ta­nu frak­tal­ni bes­kraj. Ras­tva­ra se unu­traš­njost vre­men­skog stro­ja, koji uos­ta­lom već odav­no i nije meha­nič­ki, sim­bo­lič­ka pres­li­ka uni­ver­zal­ne vrt­nje, nego njen elek­tron­ski pri­je­vod u lini­ju sas­tav­lje­nu od nula i jedinica.

Hit­nost, dakle, nema veze samo s brzi­nom reak­ci­je, već i s pro­mje­nom u per­cep­ci­ji vremena.

Iako se za nju može­mo una­pri­jed pri­pre­ma­ti, pla­ni­ra­ti i raz­ra­di­ti pro­ce­du­re, iskus­tvo tak­vih reak­ci­ja upu­ću­je na pros­tor sin­kro­ni­ci­te­ta, koin­ci­den­ci­je ili gub­lje­nja kon­tro­le, volje ili apa­ti­je. Adre­na­lin tre­nut­no pove­ća­va snagu, per­cep­ci­ju i intu­ici­ju. Dok gasi­mo vatru otva­ra se neki drugi pros­tor u nama, snaga ljud­skos­ti, zajed­niš­tva, empa­ti­je. Odjed­nom znamo da nismo sami.

Temu ovo­diš­njeg Almi­ssa Open Art Fes­ti­va­la pred­lo­ži­la sam još proš­le godi­ne. U među­vre­me­nu nas je impe­ra­tiv hit­nos­ti sus­ti­gao, goto­vo i pres­ti­gao, njena pri­sut­nost u sva­kod­nev­ni­ci pos­ta­la je oči­gled­na. Izvan­red­no sta­nje i hit­nost odu­vi­jek su bili dio suvre­me­nos­ti, 1940. godi­ne W. Benja­min u svo­joj osmoj Tezi o filo­zo­fi­ji povi­jes­ti piše: »Tra­di­ci­ja potla­če­nih uči nas da “izvan­red­no sta­nje” u kojem živi­mo nije iznim­ka, nego pra­vi­lo.« ¹ Izvan­red­no sta­nje koje je sada samo pre­kri­ve­no hit­noš­ću pan­de­mi­je. Namje­ra je ovo­go­diš­nje Almi­sse por­tre­ti­ra­ti ovaj glo­bal­no namet­nu­ti kon­cept, nje­go­ve impli­ka­ci­je u suvre­me­nos­ti i u našim živo­ti­ma te neiz­vjes­nost kao polu­gu stra­te­gi­ja poli­tič­ke i eko­nom­ske manipulacije.

Eks­pe­ri­ment izo­la­ci­je i iskus­tvo izvanj­ske tiši­ne, omo­gu­ći­li su usmje­ri­ti paž­nju na unu­traš­nje pros­to­re tra­ja­nja. Isto­vre­me­no se, kroz vir­tu­al­ne pro­zo­re, dogo­di­lo ubr­za­nje i neza­us­tav­lji­vi pro­do­ri izvanj­skog. Sada još više nego rani­je, u vir­tu­al­noj pove­za­nos­ti i fizič­koj uda­lje­nos­ti, javno zadi­re u pri­vat­ni pros­tor na novim razi­na­ma. Druk­či­ji rit­mo­vi i per­cep­ci­je vre­me­na, suprot­ne i kon­flik­tiv­ne tem­po­ral­nos­ti pos­ta­le su dubo­ko osob­no iskus­tvo: uspo­ra­va­nja, ubr­za­va­nje, čeka­nje rezul­ta­ta, vri­je­me boles­ti i neiz­vjes­nos­ti, iscrp­lje­nos­ti, nemo­guć­nost pro­jek­ci­je budućnosti.

Više nego ikada prije hit­nost nekih dru­gih pos­ta­la je i naša, jasno nam uka­zav­ši na pove­za­nost svih na jedi­noj nam pla­ne­ti. Kao da je ovaj chi­aros­cu­ro sce­na­rij osvi­je­tlio i nagla­sio sjene pra­ši­ne nago­mi­la­ne ispod tepiha.

Već dugo smo svje­do­ci ras­pa­da­nja tkiva na svim razi­na­ma. Zdrav­s­tve­na kriza bila je već ite­ka­ko pri­prem­lje­na eko­lo­škom kri­zom i kli­mat­skim pro­mje­na­ma te izrab­lji­va­njem pri­rod­nih resur­sa, uklju­ču­ju­ći i ljud­ske. Iako je zaus­tav­lja­nje aktiv­nos­ti na tre­nu­tak zamr­z­lo sliku suno­vra­ta, po svemu sude­ći ovaj virus je i pos­lje­di­ca naru­še­nih eko­lo­ških sus­ta­va u doba Antro­po­ce­na. Nevid­lji­vi virus je na jedan tre­nu­tak zaus­ta­vio maši­ne­ri­ju, i osvi­jes­tio pove­za­nost, fra­gil­nost, kao i eman­ci­pa­cij­sku snagu ranji­vos­ti. Ali, osvi­je­tlio je i bolno oštar reljef nejednakosti.

Simp­to­mi kro­nič­ne boles­ti mode­la neo­li­be­ral­nog kapi­ta­liz­ma pos­ta­li su vid­lji­vi­ji: ras­tu­će siro­maš­tvo i nejed­na­kost; nefunk­ci­onal­nost tržiš­nih mode­la zdrav­s­tva; rasi­zam i kse­no­fo­bi­ja; nasi­lje prema naj­u­gro­že­ni­ji­ma – poput žena, osoba sta­ri­je život­ne dobi, izbje­gli­ca i migra­na­ta; porast naci­ona­liz­ma i popu­liz­ma, per­fid­nih obli­ka kolo­ni­ja­liz­ma, turiz­ma — autiz­ma svi­je­ta, gen­tri­fi­ka­ci­ja gra­do­va koja guta javne pros­to­re i zajednice.

Buduć­nost može pos­ta­ti zas­tra­šu­ju­ća dis­to­pi­ja uz dubo­ke soci­oeko­nom­ske pro­ble­me, pri­jet­nja tehno(loškog)-totalitarizma koji se nas­la­nja na već pret­hod­no uspos­tav­lje­ne dina­mi­ke kon­tro­le i abo­li­ci­je slo­bo­de. Voda nam je do grla, odav­no je za sve pre­kas­no, ali pre­kas­no je i za odus­ta­ja­nje. Imamo li plan za jučer? Kako se može pri­pre­mi­ti teren (pa makar od jed­nog metra kva­drat­nog) da ne dopus­ti­mo povra­tak na staro sutra?

Almi­ssa Open Art ulazi u svoje 11. izda­nje, koje smo pre­ime­no­va­li u broj hitne služ­be 112, kako bismo nagla­si­li dvije stva­ri – seci­ra­nje kon­cep­ta hit­nos­ti, ali i moguć­nos­ti umjet­nos­ti da dijag­nos­ti­ci­ra i pokre­će pro­ce­se u pul­si­ra­ju­ćoj sadaš­njos­ti. Jean-Marie Gus­ta­ve Le Clézio pre­dvi­đa da ćemo »jed­nog dana možda saz­na­ti da nika­da nije pos­to­ja­la umjet­nost, već samo medi­ci­na«. ²

Kroz inter­ven­ci­je, akci­je, per­for­man­se i pro­jek­ci­je te druge hibrid­ne forme obra­ćat ćemo se publi­ci, slu­čaj­nim pro­laz­ni­ci­ma grada Omiša, govo­ri­ti glas­no i šap­ta­ti o disfunk­ci­ji svi­je­ta, tra­ži­ti nove smje­ro­ve kre­ta­nja, iza­zva­ti pos­to­je­će struk­tu­re. Doves­ti u odnos umjet­nič­ke prak­se direk­t­ne akci­je u jav­nom pros­to­ru i poetič­no gura­nje gra­ni­ca vre­me­na, neo­p­hod­no, uza­lud­no, sulu­do, salto mor­ta­le koji može pro­mi­je­ni­ti redos­li­jed, alte­ri­ra­ti sus­tav koji kola­bi­ra na kon­kret­nim i nevid­lji­vim razi­na­ma, kolek­tiv­no, indi­vi­du­al­no i potkožno.

Ovo­go­diš­nja Almi­ssa će pozva­ti “na ponov­no osva­ja­nje osob­nog pros­to­ra, ali i zajed­nič­kog jav­nog pros­to­ra grada” ³ , upu­ći­va­ti na briž­nost kao oblik otpo­ra i “soli­dar­nost kao nužni pre­du­vjet razvo­ja zajed­ni­ce” ⁴ . Upo­zo­rit će na suža­va­nje osob­nih slo­bo­da, na pri­vre­me­nost kao stal­nost, nepo­uz­da­nost oslon­ca i izvjes­nost lavi­ne kao meta­fo­ru vre­me­na koje živimo.

Uvje­re­na sam da umjet­nost kao polje sen­zi­bi­li­te­ta i soli­dar­nos­ti može pri­do­ni­je­ti kul­tu­ri njež­nos­ti i jača­nju spona koje nas drže zajed­no. Osje­ća­ju zajed­niš­tva, »novog čul­nog tka­nja u kojem pro­za­ič­ne aktiv­nos­ti stiču poet­sku dimen­zi­ju preko koje stva­ra­ju jedan zajed­nič­ki svi­jet«, ono što Ran­cière nazi­va »pre­ras­po­dje­lom osje­til­nog«. ⁵

U doba hit­nos­ti, čini se još važ­ni­jim, kako kaže Ran­cière, da se pita­nje odno­sa este­ti­ke i poli­ti­ke podig­ne na ovu razi­nu, razi­nu osje­til­nog raz­gra­ni­če­nja onoga što je zajed­nič­ko zajed­ni­ci, obli­ka nje­zi­ne vid­lji­vos­ti i orga­ni­za­ci­je. ⁶ »The impor­tant thing is that the ques­ti­on of the rela­ti­on­ship betwe­en aes­t­he­tics and poli­tics be raised at this level, the level of the sen­si­ble deli­mi­ta­ti­on of what is com­mon to the com­mu­nity, the forms of its visi­bi­lity and of its orga­ni­za­ti­on.« Pri­je­vod auto­ri­ce tek­s­ta.) Možda je upra­vo u vre­me­nu kada hit­nost nad­gla­ša­va suvre­me­nost, mogu­će anti­ci­pi­ra­ti novo tka­nje zajednice?

Neli Ružić, kustosica

Pro­gram 

1. Benja­min, Wal­ter, Eseji, Nolit Beograd, 1974., str.83↑
2. Le Clézio, Jean-Marie Gus­ta­ve u Dele­uze & Guat­tary, Što je filo­zo­fi­ja?, San­dorf & Mizan­trop, Zagreb, 2017. str. 134.↑
3. Iz izja­ve auto­ri­ce ANE Eli­za­bet↑
4. Iz izja­ve auto­ri­ce Bože­ne Kon­čić Badu­ri­na↑
5. Ran­ci­er, Jacqu­es. Poli­ti­ke vre­me­na, Novi osvrt na moder­nost, Sve­ska br.6, mjes­to izda­va­nja i godi­na str.7↑
6. Ran­cière, Jacqu­es, 2004, The Poli­tics of Aes­t­he­tics, Dis­tri­bu­ti­on of the sen­si­ble, Lon­don, New York, Con­ti­nu­um Inter­na­ti­onal Publi­shing group. str.18↑