Almissa

2016.

Spin

Ovo­go­diš­nja, sedma po redu edi­ci­ja omi­škog Almi­ssa Open Art fes­ti­va­la kao temu i fokus inte­re­sa uzela je pojam spin.

Sam ter­min na engle­skom jezi­ku znači vrt­nja, okre­ta­nje, a pre­uzet je iz spor­ta – poput kri­ke­ta ili stol­nog teni­sa. Teh­ni­ka je to kojom se lop­ti­ci nas­to­ji pro­mi­je­ni­ti smjer i tako zava­ra­ti protivnika.

U pos­ljed­nje vri­je­me spo­me­nu­ti se pojam naj­vi­še vezu­je uz poli­ti­ku, odnos­no poli­tič­ki mar­ke­ting, te je popri­mio pri­lič­no pejo­ra­tiv­no zna­če­nje. Naj­češ­će pod poli­tič­kim spi­nom podra­zu­mi­je­va­mo niz meto­da i mani­pu­la­ci­ja koji­ma se poku­ša­va­ju pri­kri­ti loši rezul­ta­ti, osobe ili doga­đa­ji. Na pri­mjer, pla­si­ra­njem infor­ma­ci­ja koje će pri­ka­za­ti situ­aci­ju ljep­šom nego što u stvar­nos­ti jest. Koli­ko su te teh­ni­ke uhva­ti­le maha svje­do­či činje­ni­ca da se danas pod poj­mom spin goto­vo isklju­či­vo podra­zu­mi­je­va laž i neistina.

Da spin ne bi tre­ba­lo gle­da­ti isklju­či­vo kroz priz­mu nega­tiv­nos­ti, a mani­pu­li­ra­nje i stva­ra­nje nove slike pois­to­vje­ći­va­ti s laži, poku­šat ćemo poka­za­ti kroz oda­bir rado­va hrvat­skih suvre­me­nih likov­nih autora.

Osim vjer­nog pri­ka­zi­va­nja, poput odra­za u ogle­da­lu ili inter­pre­ta­ci­je stvar­no­ga, likov­no je stva­ra­laš­tvo od samih poče­ta­ka pru­ža­lo i drugi/drugačiji pogled na stvar­nost; izla­zi­lo je izvan okvi­ra uobi­ča­je­nog (pri)kazivanja, čini­lo vid­lji­vim ono oku skri­ve­no… Spin je u ovom slu­ča­ju kre­ativ­na meto­da: zaokret koje­mu je svrha da ponu­di novo gle­da­nje, a ne da obma­ne; da potak­ne osje­ti­la i inte­lekt, a ne da ih sputa.

Ovaj kata­log i poprat­ni tekst prvens­tve­no bi tre­ba­li dati ključ za “čita­nje” pri­ka­za­nih rado­va publi­ci nena­vik­loj na suvre­me­ne umjet­nič­ke izričaje.

Svijet oko mene

Sva­kod­nev­ne situ­aci­je i pri­zo­ri u foku­su su umjet­ni­ka – foto­gra­fa – Marka Erce­go­vi­ća. Nje­gov doku­men­ta­ris­tič­ki pris­tup bilje­že­nja doga­đa­ja i situ­aci­ja prije svega odiše nepre­ten­ci­oz­noš­ću. U eri nava­le foto­graf­skih mate­ri­ja­la i zasi­će­nja pri­zo­ri­ma koji su ili veći od živo­ta ili pre­li­je­pi da bi bili stvar­ni; u dobu kada mnogi, stvar­ni i lažni papa­ra­zzi, vre­ba­ju ne bi li objek­ti­vom uhva­ti­li pikant­nu ili eks­klu­ziv­nu priču koju dalje treba eko­nom­ski isko­ris­ti­ti; u vre­me­nu koje obi­lje­ža­va­ju razne cele­brity zvi­jez­de čije se kre­ta­nje i dje­lo­va­nje sva­ka­ko mora zabi­lje­ži­ti, Mar­ko­vo oko/kamera hvata jedins­tve­ne, male, ano­nim­ne tre­nut­ke. Oki­da­nje foto­gra­fi­je svje­do­či o pri­sut­nos­ti auto­ra ovdje i sada. Marko je pozor­ni pro­ma­trač koji nam dono­si isječ­ke iz spek­tak­la zva­nog “stvar­ni život”.

Obič­ni pri­zo­ri, oni koje uzi­ma­mo zdra­vo za goto­vo, na koje uopće ne obra­ća­mo paž­nju, nevid­lji­vi oku pro­sječ­nog pro­ma­tra­ča, zabi­lje­že­ni su u cik­lu­su foto­gra­fi­ja Pri­ro­da i grad auto­ra Bori­sa Cvje­ta­no­vi­ća. Grad je kuli­sa, a pri­ro­da akter. Suži­vo­tu ovih dvaju ele­me­na­ta, odnos­no ovih dvoje pro­ta­go­nis­ta, svje­do­či­mo kroz seri­ju kadro­va. Poput sva­kog odno­sa, i ovaj dono­si sta­nja skla­da i nes­kla­da, uza­jam­ne ovis­nos­ti, dodi­ra, doti­ca­ja, odbi­ja­nja, kon­fli­ka­ta… Naiz­gled bez­na­čaj­ni kadro­vi koji svje­do­če o (su)životu ulov­lje­ni su iskus­nim pogle­dom maj­sto­ra pro­ma­tra­ča. Potreb­na je, osim bud­nog oka, i poet­ska duša da bi se zami­je­tio tek uspu­tan pri­zor. Prem­da se ni na jed­noj foto­gra­fi­ji ne pojav­lju­je čovjek, nje­go­vo pri­sus­tvo, odnos­no pos­lje­di­ce nje­go­va dje­lo­va­nja, vid­lji­vi su u sva­ko­me kadru. Grad je nje­go­va tvo­re­vi­na; uzur­pi­ra­ni komad pri­ro­de koji je poku­šao kon­tro­li­ra­ti. Jasno je tko je, u ovom slu­ča­ju, Veli­ki manipulator.

Moti­ve foto­gra­fi­ja koje pred nas pos­tav­lja Darko Škro­bo­nja možda u prvi tre­nu­tak neće­mo pre­poz­na­ti. Iako bismo, nakon krat­kog pro­ma­tra­nja, shva­ti­li o čemu je riječ, Dar­kov “vizu­al­ni rebus” zapra­vo ne traži rje­še­nje. Detalj pro­če­lja zgra­de za kiš­no­ga vre­me­na, dio ploč­ni­ka, odsjaj neona u lokvi vode ili grm počet­ni su impulsi/inspiracija stva­ra­nja djela koje nije puka pres­li­ka stvar­nost, već slika sama po sebi – samos­tal­no likov­no djelo. Upotrebom/manipulacijom foto­graf­skih teh­ni­ka, poput izra­že­nog crno-bije­log kon­tras­ta, foto­gra­fi­ja se pri­bli­ži­la crte­žu ili gra­fi­ci. Svje­tlo je, odnos­no nje­go­va koli­či­na, gra­div­ni ele­ment slike koji nam otkri­va točno ono­li­ko koli­ko je Darko odlu­čio prikazati.

U filmu Pus­ta­ra Ivana Fak­to­ra svje­tlo je nara­tor. Ono otkri­va liko­ve i objek­te. Otkri­va rad­nju. Pruža jedan od pos­ljed­njih pogle­da na jedins­tve­ni oblik gos­po­dar­stva tipič­nog za Mađar­sku, Sla­vo­ni­ju i Bara­nju 18. i 19. sto­lje­ća. Pus­ta­re su bile ima­nja imuć­nih vlas­te­lin­skih obi­te­lji smje­šte­nih u sla­von­skoj rav­ni­ci. Sagra­đe­ne na zem­lji­štu koje se nije obra­đi­va­lo, slu­ži­le su za uzgoj stoke, konja i svi­nja, na otvo­re­nom. Auto­nom­no ure­đe­ne, orga­ni­zi­ra­ne i urba­no ispla­ni­ra­ne zajed­ni­ce nas­ta­nji­va­li su, osim stal­nih sta­nov­ni­ka, ljudi nemir­na duha, luta­li­ce, bez­em­lja­ši. Danas je stal­nih sta­nov­ni­ka osta­lo malo. Tek dvoje. Luta­li­ce i osta­li kre­nu­li su odav­no nekim novim putem. Osta­la je samo tiši­na koja će, znamo, pos­ta­ti još jača, kad se i zad­nje svje­tlo ugasi. Film Pus­ta­ra svje­do­čans­tvo je o jed­nom nači­nu živo­ta u nes­ta­ja­nju; živo­ta otrg­nu­tog zabo­ra­vu na film­skoj vrpci koja traje samo 26 minuta.

Za raz­li­ku od priče iz sla­von­ske ravni, Lana Sto­ji­će­vić pri­ka­zat će nam sliku kojoj sva­kod­nev­no svje­do­či­mo. Dal­ma­tin­ske vedu­te pune tra­di­ci­je i Medi­te­ra­na kakav je neka­da bio, pono­som svake lokal­pa­tri­ot­ske priče, zaga­đe­ne su poja­va­ma koje Lana dono­si u svo­jem Pro­jek­tu Villa Roza. Humo­rom pro­žet pri­kaz kuće ka’ torta, odnos­no tor­tom u obli­ku kuće, auto­ri­ca uka­zu­je na epi­de­mi­ju kiča, vizu­al­nog napas­to­va­nja pros­to­ra i ego­is­tič­ne potre­be da se istak­ne vlas­ti­to mjes­to borav­ka, biva­nja i posje­do­va­nja. Siro­maš­tvo duha traži nado­mjes­tak u bilo kak­voj vrsti poseb­nos­ti. Spek­takl je sam sebi svrha, a mate­ri­jal­ni višak kamu­fli­ra nedos­ta­tak sadržaja.

Dija­me­tral­no suprot­na slika stvar­nos­ti, u nara­ti­vu u koje­mu je mate­ri­jal­ni višak zami­je­njen nje­go­vim manj­kom, zabi­lje­že­na je radom Radni dan Mili­ja­ne Babić. Tije­kom jed­nog rad­nog dana u tra­ja­nju od osam sati umjet­ni­ca je sakup­lja­la povrat­nu amba­la­žu. Dan je zavr­šio unov­ča­va­njem pri­kup­lje­ne amba­la­že u jed­nom trgo­vač­kom cen­tru. Sve to zabi­lje­že­no je video kame­rom. Danas smo svje­do­ci malih voj­ski sakup­lja­ča amba­la­že. Viđa­mo ih u svome kvar­tu, na ulici, u pro­la­zu… Ljudi koji kopa­ju po smeću: još prije dva­de­se­tak godi­na to je bio rijet­ko viđen pri­zor, a danas ga uzi­ma­mo zdra­vo za goto­vo. Zakon­sko uvo­đe­nje napla­te za povrat­nu amba­la­žu, odnos­no ispla­ta za pri­kup­lje­ni otpad, ponu­di­la je mno­gi­ma barem nekak­vu moguć­nost zara­de. Suno­vrat držav­ne soci­jal­ne svi­jes­ti pri­mo­rao je nebro­je­ne ljude da iza­be­ru izme­đu pro­še­nja milos­ti­nje ili ovak­vo­ga nači­na zara­đi­va­nja za golo pre­živ­lja­va­nje; nači­na koji tjera da zato­miš ponos, ali ti omo­gu­ću­je da saču­vaš moral – jedi­no što ti je osta­lo. Mili­ja­na je svoju akci­ju izve­la odje­ve­na u maji­cu s logom Hrvat­ske udru­ge samos­tal­nih umjet­ni­ka, čija je čla­ni­ca. Udru­ga je to preko koje umjet­ni­ca ostva­ru­je pravo na zdrav­s­tve­no i miro­vin­sko osi­gu­ra­nje. Svjes­na je da akt koji je danas pro­žet iro­ni­jom već sutra, kad ode u miro­vi­nu, može pos­ta­ti nje­zi­na stvar­nost. Tada će joj, kao i mno­gim dru­gi­ma, pre­os­ta­ti samo dvije spo­me­nu­te moguć­nos­ti. Mili­ja­na je tije­kom osmo­sat­nog sakup­lja­nja povrat­ne amba­la­že zara­di­la 26,50 kuna.

Točka gledanja

Egzis­ten­ci­jal­ni raz­lo­zi pred­tekst su nas­tan­ku rada Đorđa Jan­dri­ća. Autor, naime, živi u Zagre­bu, a pre­da­je kao pro­fe­sor na riječ­koj Aka­de­mi­ji pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti. Sva­ko­ga tjed­na auto­mo­bi­lom putu­je u Rije­ku. Tije­kom 2014. godi­ne odlu­čio je zabi­lje­ži­ti vide­om svoja puto­va­nja na radno mjes­to i povra­tak kući. Film HRPA ZgRiZg kom­pi­la­ci­ja je tih bez­broj­nih sati puto­va­nja. Kame­ra pos­tav­lje­na pred vje­tro­bran­sko stak­lo nosi nas kroz raz­li­či­ta mjes­ta, situ­aci­je, vre­men­ske pri­li­ke i godiš­nja doba. Suvo­zač smo u auto­mo­bi­lu. Svje­dok puto­va­nja. Tek neo­p­te­re­će­na vož­nja, liše­na fizič­kog sudje­lo­va­nja, dopus­tit će nam bez­briž­no uži­va­nje u pri­zo­ri­ma kra­jo­li­ka; u tre­nut­ci­ma pre­tje­ca­nja više­ton­skih kami­ona liše­nih svake nape­tos­ti; sigur­nos­ti vož­nje bez obzi­ra na to sja li sunce ili pada sni­jeg, bez zna­nja o tome kakvo je sta­nje na ces­ta­ma ili tlak u guma­ma. Takva situ­aci­ja daje nam dovolj­no vre­me­na da se usre­do­to­či­mo na deta­lje, da pri­mi­je­ti­mo ono na što u nor­mal­noj vož­nji ne bismo obra­ti­li paž­nju. Ipak, nakon nekog vre­me­na gubi­mo kon­cen­tra­ci­ju i inte­res na ono što put nosi. Pos­ta­je­mo sve više svjes­ni voza­ča, Đorđa Jan­dri­ća. Pos­ta­je­mo svjes­ni nje­go­ve cje­lo­go­diš­nje avan­tu­re. Puta napri­jed i natrag. Dose­za­nja cilja i, odmah nakon toga, pos­tav­lja­nja slje­de­ćeg. Kre­ta­nje svje­do­či o pozi­ci­ji u kojoj se nala­zi, a i mi zajed­no s njim. Kada kre­ta­nja ne bi bilo, i pozi­ci­ja bi izgu­bi­la smi­sao. Pogled kroz vozač­ko stak­lo samo to potvrđuje.

Kre­ta­nje, u ovom slu­ča­ju vrt­nja, čini rad Ver­ti­go. U seri­ji videa isto­ga nazi­va Toni Meš­tro­vić snima pano­ra­me mjes­ta u koji­ma bora­vi i izla­že. Vitla­ju­ći kame­rom iznad glave, Toni bilje­ži vrto­gla­ve pri­ka­ze kra­jo­li­ka. Kao pro­ma­tra­ča, slika nas može pod­sje­ti­ti na bez­briž­ne dje­čje tre­nut­ke vož­nje na vrtulj­ku. Isto tako može doni­je­ti muč­ni­nu. U bje­so­muč­noj vrt­nji, pozi­ci­ja s koje pro­ma­tra­mo gubi svaki smi­sao. Čvr­sto tlo pod noga­ma izmi­če. Vrtje­ti se u krug nije solu­ci­ja. Šizo­fre­ni način živo­ta dobio je svoj vizu­al­ni pandan.

Per­s­pek­ti­va i točka gle­da­nja teme su rado­va Igora Eški­nje. Dvije foto­gra­fi­je, Pro­ject Room 1 i 2, snim­lje­ne su u gale­rij­sko­me pros­to­ru. Ono što vidi­mo kao sliku vode­ne povr­ši­ne zapra­vo je crtež izve­den na podu. Naiz­gled! Za raz­li­ku od dru­gih, uobi­ča­je­nih crte­ža, ovaj je izra­đen željez­nom šlju­kom koja je u hrpa­ma ras­po­re­đe­na po podu gale­ri­je. Slu­že­ći se optič­kom var­kom, autor nije izra­dio crtež, već sliku. Ali… Pomje­ri­mo li se lije­vo ili desno, pri­bli­ži­mo li se ili uda­lji­mo za par kora­ka, napus­ti­mo li zada­nu pozi­ci­ju pro­ma­tra­nja, slika će se izgu­bi­ti, varka će nes­ta­ti. Još jedan pomak u Igo­ro­vim rado­vi­ma vid­ljiv je kroz oda­bir moti­va: slike vode­ne povr­ši­ne izra­đe­ne su od osta­ta­ka želje­za iz lje­va­oni­ce koja se nala­zi­la u bli­zi­ni gale­ri­je. Umjet­nik je za pri­kaz vode koris­tio mate­ri­jal koji u njoj naj­br­že tone.

Zamisli da…

Do sada pred­stav­lje­ni rado­vi uglav­nom su pola­zi­šte imali u stvar­nos­ti. Bogat­stvo pri­ka­za, pri­ča­nja priča i nara­ti­va koje nam zbi­lja nudi je neo­gra­ni­če­no. Ako pos­to­ji širi pros­tor od tog, onda se on nala­zi u mašti. Ima­gi­na­ci­ja, snovi, trpe samo jednu gra­ni­cu – onu koju sami sebi postavimo.

Mašto­vi­te pri­ka­ze naći ćemo u seri­ji rado­va Marka Tadi­ća. Pro­jekt nazvan Weused to cal­lit: Moon priča je o nepos­to­je­ćem dru­gom mje­se­cu koji orbi­ti­ra oko Zem­lje. Iskons­tru­ira­na priča dono­si svje­do­čans­tva spo­ra­dič­nih uka­za­nja dru­go­ga mje­se­ca. Pro­na­đe­ne foto­gra­fi­je, raz­gled­ni­ce i doku­men­ti izmak­li su služ­be­noj cen­zu­ri. Drugi mje­sec je tu, klizi nebom iznad nas, uspr­kos svim nas­to­ja­nji­ma da se nje­go­vo pos­to­ja­nje pri­kri­je. Drugi mje­sec je tu, samo tre­ba­mo sebi dopus­ti­ti da ga vidimo.

“Izmiš­lje­ni osta­ci, izmiš­lje­nog avi­ona iz mojeg izmiš­lje­nog dvo­ri­šta” tekst je koji se nala­zi na radu Avion Ivana Tude­ka. Komad lima, nehaj­no ostav­ljen na podu, dovo­ljan je da zamis­li­mo neki avion, neko dvo­ri­šte. Više ele­me­na­ta za grad­nju priče nije potreb­no doda­va­ti. Sami ćemo odre­di­ti o kojoj se vrsti zra­ko­plo­va radi: sport­skom, rat­nom ili put­nič­kom. Dvo­ri­šte će, već će po pri­li­ci, biti veli­ko ili malo, ure­đe­no ili zapu­šte­no… Pos­tav­lja se pita­nje, kako je taj komad dos­pio u dvo­ri­šte? Koji su raz­lo­zi, a koje pos­lje­di­ce? Priča se može razvi­ti u bez­broj pra­va­ca; Tude­kov nas avion može odves­ti na nebro­je­na odredišta.

Za raz­li­ku od spo­me­nu­tog avi­ona, pokret­ne ste­pe­ni­ce Tine Vuka­so­vić neće nas odves­ti nika­mo. Devet crte­ža na papi­ru pri­ka­zu­je raz­li­či­te tipo­ve pokret­nih ste­pe­ni­ca. Zajed­nič­ko im je to što ne omo­gu­ću­ju pove­zi­va­nje etaža. Nji­ho­va nefunk­ci­onal­nost, među­tim, nije zapre­ka da ih zamis­li­mo, izgra­di­mo u mašti kao objek­te. Svaki od mode­la radi bes­pri­je­kor­no i rado bismo se njime provozali.

Začud­na skul­p­tu­ra još čud­nog nazi­va, Tvor­ni­ca me prati, djelo je kipa­ra Igora Rufa. Igo­rov rad pred­stav­lja veli­ku enig­mu. Svje­do­čio sam nedav­no pre­zen­ta­ci­ji ovoga rada i pra­tio reak­ci­je publi­ke. Goto­vo nitko nije imao isti pogled na skul­p­tu­ru, isto miš­lje­nje o tome što ona pred­stav­lja. Zna­ti­želj­ni kakvi jesu, pri­ja­te­lji su me zamo­li­li da pitam auto­ra zašto je izra­dio ovaj rad. Kada sam bio mali, kre­nuo je Igor, rodi­te­lji su me pla­ši­li time da ako ne budem dovolj­no učio u školi, da ću mora­ti radi­ti u tvor­ni­ci. Tvor­ni­ca je bila mjes­to, a rad u njoj kazna za sve ono što u živo­tu nisi napra­vio, a tre­bao si. Ili si napra­vio, a nisi tre­bao. Upla­šen tako, tru­dio sam se u školi, bio mar­ljiv i pris­to­jan. Zavr­šio sam sred­nju školu, zatim likov­nu aka­de­mi­ju. Danas pri­vo­dim kraju pisa­nje dok­tor­ske rad­nje i svaki dan, baš svaki, moram se u ate­ljeu tru­di­ti, radi­ti. Uče­nju uspr­kos, prate me sablast tvor­ni­ce i tvor­nič­ko­ga rada.

Zemljo, imamo problem…

Plas­tič­na splav, torta, zas­ta­va zabo­de­na u nju s istak­nu­tim crve­nim kri­žem i nat­pi­som na arap­skom jezi­ku čine plu­ta­ju­ći objekt Ne gubi­te nadu, pos­tav­ljen u grad­skoj luci. Rad Voji­na Hras­te humo­rom pro­go­va­ra o tra­uma­tič­nom tre­nut­ku u koje­mu živi­mo. “Ne gubi­te nadu” citat je (ujed­no i tekst sa zas­ta­ve) pape Fra­nje upu­ćen izbje­gli­ca­ma iz Siri­je, ostat­ka Bli­skog Isto­ka i Afri­ke. Sva­kod­nev­no smo svje­do­ci nava­le slič­nih plo­vi­la na europ­ske obale, plo­vi­la koja dono­se očaj­ne ljude u bije­gu pred ratom i gladi, u potra­zi za novim živo­tom i sre­ćom. Šare­na torta lažna je slika dobro­doš­li­ce, tim više sje­ti­mo li se jed­nog dru­go­ga cita­ta, rije­či koje je Mari­ja Anto­ane­ta upu­ti­la siro­maš­ni­ma: “Ako nema­ju kruha, neka jedu kolače!”

Inter­ku­rent­no je naziv pro­jek­ta umjet­ni­ka Dra­že­na Budi­mi­ra i Tiho­mi­ra Mati­je­vi­ća, dvoj­ca poz­na­tog pod nazi­vom Kama­rad Kunst Wor­kers. Seri­ja pla­ka­ta, izra­đe­na u mani­ri socre­alis­tič­ke pro­pa­gan­de, doti­če pita­nja poput homo­fo­bi­je, tero­riz­ma i obi­telj­skih vri­jed­nos­ti. Za raz­li­ku od pla­ka­ta koji nas poku­ša­va­ju sen­zi­bi­li­zi­ra­ti za odre­đe­ne druš­tve­ne pro­ble­me, pris­tup Tiho­mi­ra i Budi­mi­ra kraj­nje je neko­rek­tan. Dije­lje­nje ciga­re­ta djeci ili uži­va­nje uz pivo pred tele­vi­zij­skim ekra­nom koji pri­ka­zu­je ruše­nje nju­jor­ških bli­za­na­ca druš­tve­no je nepri­hvat­lji­vo. Moral­nim izvr­ta­njem, umjet­ni­ci čine teme svo­jih rado­va vid­lji­vi­ji­ma, dok u isto vri­je­me ogo­lju­ju ispraz­nost služ­be­nih državnih/društvenih stavova.

Zvuč­nik mari­one­ta, sup­til­ni rad Ivana Tude­ka, bavi se mani­pu­la­ci­jom ala­ti­ma koji stoje na ras­po­la­ga­nju pozi­ci­ja­ma moći. Objekt – kar­ton­ska kuti­ja – pred­stav­ljen je kao zvuč­nik. Iako svo­jom for­mom pod­sje­ća na stvar­ni, jasno je da ovaj ne može pos­lu­ži­ti svrsi kojoj je nami­je­njen. Uz nemo­guć­nost ispu­nja­va­nja osnov­ne svrhe – emi­ti­ra­nja zvuka – ovaj zvuč­nik dodat­no je pri­ve­zan konop­ci­ma. Lutka je na koncu; pod­lož­na da njome uprav­lja netko drugi.

Pro­pa­gan­d­nim ala­ti­ma sva­ka­ko treba doda­ti tele­vi­zi­ju. Elek­tro­nič­ka kuti­ja sva­kod­nev­no nas bom­bar­di­ra infor­ma­ci­ja­ma, sli­ka­ma i miš­lje­nji­ma. Vizu­al­ni kolaž koji Hrvo­je Coka­rić pri­ka­zu­je na tele­vi­zo­ru sas­tav­ljen je od isje­ča­ka poli­tič­kih govo­ra, PR infor­ma­ci­ja i mani­pu­la­ci­ja. Tele­vi­zij­sku sliku prati zvuk otku­ca­ja srca. Ritam je u počet­ku uspo­ren na samo par otku­ca­ja u minu­ti, ali se pos­tup­no ubr­za­va do razi­ne pre­din­far­k­t­nog sta­nja. Umjet­nik je i sam objekt audi­ovi­zu­al­nog napas­to­va­nja tran­smi­ti­ra­no­ga putem katod­ne cije­vi. Izlaz iz situ­aci­je u kojoj se zate­kao vidi kroz akt napras­nog pre­ki­da tak­vo­ga sta­nja. Nasil­ni čin raz­bi­ja­nja, uni­šta­va­nja tele­vi­zo­ra, egze­ku­ci­ja je medi­ja. Pro­čiš­će­nje od sadr­ža­ja, spi­no­va, laži i lice­mjer­ja leži u nul­toj točki tole­ran­ci­je. Revo­lu­ci­onar­ni otpor meto­da je ski­da­nja vela kojim su pri­kri­ve­ne manipulacije.

Vanja Pagar inter­ve­ni­ra bojom na foto­gra­fi­ja­ma. Jed­nos­tav­nim činom, mini­mal­nom sli­kar­skom ges­tom, pre­ma­zu­je oči na por­tre­ti­ma svih orga­ni­za­to­ra ove izlož­be. Među njima se nala­zi i umjet­ni­kov auto­por­tret. Kolok­vi­jal­ni naziv za ovak­ve i slič­ne vrste mani­pu­la­ci­ja je maza­nje očiju. Iro­ni­jom pro­žet rad tjera nas da se zapi­ta­mo jesu li pri­ka­za­ne osobe žrtve, objek­ti tuđe pri­je­va­re, ili su isko­ris­ti­li ovu izlož­bu kako bi publi­ci podva­li­li, zama­za­li oči.

Da sam ja netko

Per­for­mans Bravo! ima u foku­su odnos prema publi­ci. Autor se nala­zi u moru, toč­ni­je ispod nje­go­ve povr­ši­ne. Publi­ka je na obali. Jedi­no što publi­ka vidi su ruke koje strše iznad mor­ske povr­ši­ne i apla­udi­ra­ju. Plje­sak obič­no dola­zi na kraju. Nagra­da je to akte­ri­ma za nji­ho­vu izved­bu. U slu­ča­ju per­for­man­sa Gilda Bav­če­vi­ća uloge su obr­nu­te, situ­aci­je zami­je­nje­ne. Plje­sak je jedi­ni dio spek­tak­la, poče­tak i kraj. Osta­je nejas­no kome je nami­je­njen. Publi­ka je pasiv­ni pro­ma­trač, dok je akter, izvo­đač, nevid­ljiv. Kada bismo i pože­lje­li zap­lje­ska­ti, onaj kome je plje­sak nami­je­njen ne bi ga čuo. Ako je plje­sak ipak upu­ćen gle­da­te­lji­ma, pro­ma­tra­či­ma, nezas­lu­že­no su nagra­đe­ni. Apsurd­na situ­aci­ja podi­je­lje­nih uloga – nas i njih, naših i tuđih – dodat­no je poja­ča­na jas­nom gra­ni­com mora i kopna. Lini­ja je to koja i fizič­ki odva­ja raz­li­či­te pozicije.

Imati dobar druš­tve­ni polo­žaj, zauze­ti neku važnu pozi­ci­ju, impe­ra­tiv je današ­nji­ce. Naža­lost, dobrih je pozi­ci­ja malo i uglav­nom su zauze­te. Borba da ih se doseg­ne često je besko­ris­na. Posao je to koji neće uro­di­ti plo­dom. Sizif je gurao svoj kamen uz brdo, a Goran Ško­fić je naka­nio odgu­ra­ti zid gale­ri­je. Slika je to malo­ga čovje­ka koji poku­ša­va ostva­ri­ti svoj san. Pot­hvat od koje­ga su mnogi odus­ta­li, a da nisu ni pokušali.

Borba, nika­da pre­da­ja, nika­da uzmak – čest je to motiv per­for­man­sâ Bože Jurje­vi­ća. Pri­ve­zan elas­tič­nim konop­cem za kamen veli­ke teži­ne i spu­tan, Božo je svjes­tan da kamen ne može pomje­ri­ti. Uspr­kos tomu, neće odus­ta­ti od svoga nauma. Uz kraj­nji fizič­ki napor, nakon bez­broj neus­pje­lih poku­ša­ja, pos­ti­ći će cilj: bore­ći se ruka­ma i noga­ma, upi­ru­ći iz pet­nih žila, koma­dom uglje­na koji drži u zubi­ma napi­sat će riječ “ART” – umjet­nost. Nije to samo pojam koji ozna­ča­va pro­fe­si­ju kojom se Božo bavi, nego i raz­log zbog koje­ga se njome bavi. Umjet­nost je, naime, bez­gra­ni­čan pros­tor slo­bo­de. Dovo­ljan je to argu­ment da dade sve od sebe kako bi ga dosegao.

Pri­po­vi­je­da­nje u prvo­me licu čest je način izra­ža­va­nja u likov­noj umjet­nos­ti. Auto­por­tret je jedan od nje­nih temelj­nih moti­va. Mno­go­broj­ni su raz­lo­zi nas­tan­ka djela u koji­ma je umjet­nik i motiv i izvo­đač. Pone­kad se radi o doku­men­ti­ra­nju scena iz i pro­mje­na u vlas­ti­tom živo­tu, poput auto­bi­ogra­fi­je. Često se radi o zanat­skim i stil­skim vjež­ba­ma u koji­ma je model uvi­jek na ras­po­la­ga­nju. Nije rije­dak ni slu­čaj da auto­por­tret bude oda samo­me sebi – himna vlas­ti­to­me bitku. Per­for­mans pod nazi­vom Ego Trip Tomis­lav Braj­no­vić je izveo u Vene­ci­ji, New Yorku i na Ark­ti­ku, da spo­me­ne­mo samo neke loka­ci­je. Odje­ven u crno odi­je­lo, umjet­nik nepo­mič­no stoji na jed­no­me mjes­tu, osvi­jet­ljen malim reflek­to­ri­ma koji su dio tog istog odje­la. Zauzi­ma­nje pozi­ci­je u mnoš­tvu samo­do­pad­no je nagla­šen čin; tri­jumf koje­mu bi svi tre­ba­li svje­do­či­ti, jer biti u cen­tru paž­nje nagra­da je bez prem­ca. Tomis­lav je odlu­čio u Omišu okon­ča­ti cik­lus Ego Trip.

U radu Pen­du­lum, Ivana Jela­vić kroz svoj lik pro­go­va­ra o mno­gos­tru­kim shva­ća­nji­ma pozi­ci­je i uloge žene. Umjet­ni­ca je odje­ve­na u vjen­ča­ni­cu. Dvije ju dje­voj­ke dotje­ru­ju doda­va­njem svi­le­no­ga vela. Kako se rad­nja razvi­ja, odnos­no dotje­ri­va­nje uzima maha, počet­na slika mla­den­ke zami­je­nje­na je onom Bogo­ro­di­ce. Napo­s­ljet­ku, veo pre­kri­va cije­lo nje­zi­no tije­lo ostav­lja­ju­ći nepo­kri­ve­ni­ma samo oči. Ovaj sup­til­ni rad, s vrlo malo zbi­va­nja, mini­mu­mom rad­nje, pri­ka­zu­je pro­mje­ne per­cep­ci­je žene i nje­zi­nih uloga. Sim­bo­li­ka, odnos­no zna­če­nje, mije­nja se od jedne do druge kul­tu­re. Aso­ci­ja­ci­ja na krš­ćan­ske i islam­ske obi­ča­je u odi­je­va­nju žena (namet­nu­tih od stra­ne muška­ra­ca!), odnos­no nji­ho­ve pre­zen­ta­ci­je, u srazu je s moder­nim obras­ci­ma živo­ta, slo­bo­dom izbo­ra, eman­ci­pa­ci­jom itd. S druge stra­ne, može­mo se zapi­ta­ti je li pris­ta­nak na brak svo­je­vr­s­no odri­ca­nje od tih slo­bo­da, odnos­no pris­ta­nak na igra­nje tra­di­ci­onal­ne uloge.

Na vlastitim temeljima

Petar Braj­no­vić je arhe­olog. Ne u tra­di­ci­onal­nom smis­lu te rije­či; Petar je istra­ži­vač povi­jes­ti i nje­zi­ne slo­je­vi­tos­ti. U nje­go­vim su rado­vi­ma ispre­ple­te­ne tra­di­ci­je raz­li­či­tih vre­men­skih peri­oda. Dogo­di se tako da u istom nara­ti­vu rav­no­prav­no stoje antič­ki ele­men­ti s onima indus­trij­skih revo­lu­ci­ja. Ili pak da krš­ćan­ski moti­vi egzis­ti­ra­ju u suži­vo­tu s pagan­skim i onima komu­nis­tič­kih pro­pa­gan­di. Mje­ša­vi­na zna­če­nja nije alat povr­š­ne vizu­al­ne atrak­tiv­nos­ti. Iza sva­kog Petro­va rada stoji dubo­ko i pre­ciz­no pro­miš­lja­nje. Ništa se ne uzima zdra­vo za goto­vo, ništa nije oslo­bo­đe­no ana­li­ze kri­tič­kog miš­lje­nja. Tra­di­ci­ja i suvre­me­nost egzis­ti­ra­ju jedno pored dru­gog. Jed­na­ko kao i mi nad svim slo­je­vi­ma prošlosti.

Osim druš­tve­ne, pos­to­je i osob­ne povi­jes­ti. Vlas­ti­ta sje­ća­nja i iskus­tva. Nekih ćemo se stva­ri rado pri­sje­ti­ti, neke ćemo potis­nu­ti, a naj­ve­ći dio odav­no smo zabo­ra­vi­li. Loren Živ­ko­vić Kuljiš pri­sje­ća se poče­ta­ka, peri­oda kada je posta(ja)o lju­bi­telj likov­ne umjet­nos­ti. Kao i kod mno­gih dru­gih, prvi susre­ti s likov­noš­ću bili su mu stri­po­vi. Priče kazi­va­ne u nizu slika. Crte­ži koji su govo­ri­li više od rije­či. Danas, kao već iskus­ni pro­ta­go­nist umjet­nič­ke scene, Loren se vraća sta­roj lju­ba­vi. Svo­jim crte­ži­ma, Rekons­truk­ci­ja­ma, odaje počast svo­jim poče­li­ma. Isječ­ci stra­ni­ca stri­po­va pri­ka­za­ni su kao mrtve pri­ro­de, tra­di­ci­onal­ni motiv likov­nih umjetnosti.

Mrtvim pri­ro­da­ma može­mo sma­tra­ti i foto­gra­fi­je Dina Bića­ni­ća. Sad­ni­ce raj­či­ca u limen­ka­ma kon­zer­vi­ra­nih raj­či­ca: poz­na­ti motiv mno­gih vrto­va i bal­ko­na. Scene s dozom humo­ra i nagla­še­nom iro­ni­jom. Sim­pa­ti­čan pri­zor ipak dono­si mrvi­cu nela­go­de. Iako dane scene može­mo gle­da­ti kao bes­kraj­ni krug živo­ta, gdje se iz mrtvo­ga rađa živo, isto­dob­no se kao uzne­mi­ru­ju­ća para­le­la jav­lja kani­ba­li­zam. Pri­sje­ti­mo se nedav­nih slu­ča­je­va krav­lje­ga ludi­la, uzro­ko­va­nih hra­nom, pre­ra­đe­nim košta­nim braš­nom dobi­ve­nim od kla­onič­kih otpa­da­ka ovaca i gove­da. Apsur­di su na neki način pouke. Uka­zu­ju na nepra­vil­nos­ti. I hrana kojoj doda­je­mo sol radi boljeg okusa pos­tat će neukus­na ako pre­tje­ra­mo sa soljenjem.

Pre­drag Pavić izla­že dva svoja rada. Špek je tra­di­ci­onal­ni motiv, mrtva pri­ro­da. Poput Bića­ni­će­va, i ovaj je rad pro­žet dozom humo­ra. Likov­nom je djelu umjet­nik odlu­čio doda­ti malo špeka da šmeka. Stras­tve­ni lju­bi­telj ove mesne deli­ci­je odaje joj počast, uzdi­že je na pije­des­tal. Dru­gim svo­jim radom Pavić odaje počast oruđu kojim se koris­ti. Rekons­tru­ira­na, pret­hod­no potro­še­na olov­ka je upra­vo ono što naziv djela opi­su­je. Naši­lje­nu olov­ku lijep­lje­njem umjet­nik je poku­šao doves­ti u prvo­bit­no sta­nje. Crtač­ki alat pos­tao je skul­p­tu­ra. Obje­di­nje­ne su dvije grane umjet­nos­ti: sli­kar­stvo i kipar­stvo pos­to­je u jed­nom djelu.

Izvan okvira

Ploš­no, dvo­di­men­zi­onal­no i pros­tor­no, tro­di­men­zi­onal­no – to su nači­ni pri­ka­zi­va­nja, odnos­no kazi­va­nja slika. Pos­to­ji, među­tim, i men­tal­no, inte­lek­tu­al­no kazi­va­nje slika. Kons­truk­ci­je u svi­jes­ti neke pre­dodž­be, dojma. Mom­či­lo Golub pomo­ću tek­s­ta i obje­ka­ta daje upute, smjer­ni­ce za pre­do­ča­va­nje. Pri­ka­za­ni ele­men­ti alat su za uspos­tav­lja­nje vizi­je. Neo­bič­no živi i ero­ti­kom pro­že­ti sklo­po­vi stvar­ne su ili izmiš­lje­ne priče. Autor nas inte­li­gent­no ostav­lja na pola puta. Možda su ovi pri­ka­zi doga­đa­ji iz nje­go­va živo­ta ili las­civ­na mašta­ri­ja? Možda ćemo u svemu pro­na­ći i sebe? Hoće­mo li se tada zacr­ve­nje­ti od stida ili pri­sje­ti­ti sa sjetom?

Ambi­jent pro­žet svje­tlom, zvu­kom i dimom mjes­to je susre­ta sa samim sobom. Sol­feg­gio for color­har­mo­ni­es Davo­ra Sanvin­cen­ti­ja vizu­al­no-audi­tiv­ni je doživ­ljaj. Pomo­ću mije­ne boja i zvuč­ne frek­ven­ci­je pro­izaš­le iz gre­go­ri­jan­skih napje­va, naša osje­ti­la i fizič­ko pri­sus­tvo pot­pu­no su obu­hva­će­ni. Medi­ta­tiv­na atmo­sfe­ra izla­gač­ko­ga pros­to­ra u opre­ci je s ambi­jen­tom koji ga okru­žu­je: cen­trom grada u špici turis­tič­ke sezo­ne. Ovim radom ponu­đe­no je sklo­ni­šte, mjes­to za bijeg od šizo­fre­ne okoline.

Ljeto je. Doba godi­ne rezer­vi­ra­no za opu­šta­nje, raz­bi­bri­gu i doko­li­cu. Igra, odnos­no igra­nje, sas­tav­ni je dio popu­nja­va­nja slo­bod­no­ga vre­me­na. Vlas­ta Žanić omo­gu­ći­la nam je jednu takvu razo­no­du. Odboj­ka­ški meč, u kojem smo pozva­ni sudje­lo­va­ti, ne zah­ti­je­va poz­na­va­nje pra­vi­la igre, veli­ku vje­šti­nu ili dobru tje­les­nu kon­di­ci­ju. Dovolj­no je da se pri­dru­ži­mo. Pra­vi­la zapra­vo nema. Broj igra­ča nije una­pri­jed zadan, lopti u igri može biti više, gra­ni­ce tere­na nisu odre­đe­ne. Mrežu je zami­je­ni­la metal­na ploča – fizič­ka bari­je­ra izme­đu dvaju timo­va. Ula­šte­na poput ogle­da­la, ploča nam ne dopu­šta da vidi­mo pro­tiv­ni­ke, već samo vlas­ti­ti odraz. U pozi­ci­ji smo da ne znamo odak­le će, iz koje­ga prav­ca doći lopta, niti koli­ko će ih biti. Neiz­vjes­nost je ključ­ni ele­ment igre, a raz­bi­bri­ga tek pri­vid. Iluzija.

Kao varku, obma­nu, defi­ni­ra­li smo ter­min spin. Iskons­tru­ira­nu priču teme­lje­nu na mani­pu­la­ci­ji činje­ni­ca­ma. Spin i kako ga izbje­ći tekst je Ante Kuš­tre. Iskus­ni novi­nar, poz­na­va­telj teh­ni­ka i nači­na funk­ci­oni­ra­nja pro­pa­gan­d­nih maši­ne­ri­ja, spinu kao temi pris­tu­pio je radi­kal­nim zaokre­tom: umjes­to da se pos­lu­ži nekim od poz­na­tih mu tri­ko­va, Kuš­tre nam je dao iskre­nu ispo­vi­jest. Nije poku­šao uljep­ša­ti opi­sa­ne situ­aci­je, nije se tru­dio pri­ka­za­ti sebe u boljem svje­tlu. Spin je zavr­tio istinom.

Od prikrivanja do razotkrivanja (Što je umjetnik htio reći?)

Za raz­li­ku od iskriv­lje­nih slika koje nam podva­lju­ju struk­tu­re moći ili, još gore, oči­tih laži ser­vi­ra­nih putem udvor­nič­kih medi­ja; mani­pu­la­ci­ja svake vrste koji­ma je cilj zatu­pi­ti ljude i uči­ni­ti ih duhov­no i emo­ci­onal­no ispraz­ni­ma, rado­vi na ovoj izlož­bi poka­zu­ju da situ­aci­je obra­ta – zaokre­ta – mogu biti pos­tup­ci ople­me­nji­va­nja sebe i dru­gih. Spin može biti (i) meto­da razot­kri­va­nja, ogo­lji­va­nja isti­ne. Umjet­ni­ci nas pod­sje­ća­ju da kroz život treba kro­či­ti bud­nog, otvo­re­nog uma. Poku­ša­mo li dru­ga­či­je, samo ćemo sebi zama­za­ti oči.

Vedran Per­kov