Almissa

2015.

Neovisnost

Kao neo­vis­ni gos­po­da­ri vlas­ti­tih živo­ta pos­ta­je­mo kota­či­ći u biro­krat­skoj maši­ne­ri­ji, zajed­no s našim mis­li­ma i uku­si­ma koji­ma mani­pu­li­ra­ju vlada i indus­tri­ja, te sred­stva masov­nih komunikacija.

Erich Fromm, “Imati ili biti”

Danas voli­mo mis­li­ti da umjet­nost posje­du­je auto­no­mi­ju, te da je već ostva­ri­la neo­vis­nu pozi­ci­ju u odno­su na druš­tvo u kojem nas­ta­je. Pita­nje je koli­ko je to točno, s obzi­rom na to da veći­nu pro­duk­ci­je suvre­me­ne umjet­nos­ti danas finan­cij­ski podu­pi­ru razni prav­ni subjek­ti koji zah­ti­je­va­ju odre­đe­no povi­ja­nje po nji­ho­vim pra­vi­li­ma igre. Dje­lo­va­nje umjet­nos­ti na zajed­ni­cu, didak­tič­ka i andro­lo­ška funk­ci­ja, valo­ri­za­ci­ja pro­gra­ma uz obraz­lo­že­nje na utje­caj pro­gra­ma na pri­mar­ne, sekun­dar­ne i ter­ci­jar­ne koris­ni­ke, biro­krat­ske su for­mu­la­ci­je koje guše slo­bo­du umjet­nos­ti koja ne bi tre­ba­la imati svrhu i ne bi tre­ba­la slu­ži­ti niko­me i niče­mu. Jedi­na njena uloga treba biti u ispu­nja­va­nju pri­ro­de koje odre­đu­ju ima­gi­na­ci­ja, eks­pe­ri­men­tal­nost, lje­po­ta, ruž­no­ća, isti­na i slo­bo­da. Iako u počet­ku pot­pu­no neza­vi­san od dava­te­lja sred­sta­va, savr­še­no neo­r­ga­ni­zi­ran i hori­zon­tal­no podi­je­ljen po uprav­ljač­koj struk­tu­ri, bez ambi­ci­ja za inte­gri­ra­nje u sus­tav finan­ci­ra­nja, podu­pi­ran samo entu­zi­jaz­mom na volon­ter­skoj bazi, fes­ti­val je s vre­me­nom kre­nuo putem ins­ti­tu­ci­ona­li­za­ci­je, što je zah­ti­je­va­lo odre­đe­nu pri­la­god­bu formi koju zada­ju dava­te­lji sred­sta­va. Prije nego smo pri­hva­ti­li pra­vi­la sis­te­ma kre­ativ­nih indus­tri­ja i obje­ruč­ke zaro­ni­li u kor­po­ra­tiv­ni model orga­ni­za­ci­je, želje­li smo se vra­ti­ti poče­ci­ma i napra­vi­ti fes­ti­val kre­iran od odoz­do, bez pri­jav­ni­ca, raču­no­vod­stva, hono­ra­ra, medij­skih obja­va, spon­zo­ra i dona­to­ra. Kre­nu­li smo pru­ži­ti otpor i biti apso­lut­no neo­vis­ni i slo­bod­ni. Odlu­či­li smo spus­ti­ti se s Mira­be­le na ulice, plaže i na koncu se izmak­nu­ti iz civi­li­za­ci­je u šumu, što smo pro­gla­si­li ulti­ma­tiv­nom pobjedom.

Mira­be­la koja je tije­kom godi­na pos­ta­la plat­for­ma za pro­duk­ci­ju novih rado­va, zah­ti­je­va­la je otklon od usta­lje­ne prak­se kako bi se revi­ta­li­zi­ra­la. Zato je pros­tor ovog kom­plek­sa pos­lu­žio kao gale­ri­ja na otvo­re­no­me gdje su se pri­ka­zi­va­li video rado­vi i ins­ta­la­ci­je, skul­p­tu­re i pre­da­va­nja. Na Mira­be­li su izla­ga­ni rado­vi Ane Hušman, Igora Gru­bi­ća, Marka Tadi­ća, Marka Meš­tro­vi­ća, Mom­či­la Golu­ba, San­dre Ster­le, Petra Gri­ma­ni­ja, Vice Toma­so­vi­ća, Gilda Bav­če­vi­ća, Mila­na Brki­ća, Ante­ja Jele­ni­ća i Ante Kuštre.

U gradu je dru­go­ga dana sli­je­di­la pro­duk­ci­ja novih rado­va u for­ma­ma per­for­man­sa i umjet­nič­ke ins­ta­la­ci­je. Živa umjet­nost u urba­nom jav­nom pros­to­ru grada, na grad­skoj plaži, Grad­skoj trž­ni­ci, ali i parku pri­ro­de kanjo­na Ceti­ne kao i pri­vat­nim pros­to­ri­ma pos­ta­lo rje­še­nje za razvoj fes­ti­va­la koje nam je čita­vo vri­je­me bilo ispred nosa.

Tina Vuka­so­vić je na grad­skoj pješ­ča­noj plaži izlo­ži­la realis­tič­nu repli­ku sebe koju je pre­kri­la pije­skom tako da je viri­la samo lut­ki­na glava i ruke. Izgle­da­lo je kao da je netko zas­pao na plaži, netko koga su pre­kri­li pije­skom zbog vese­le foto­gra­fi­je s lje­to­va­nja. Nakon što je neko­li­ko sati tije­lo lutke nepo­mič­no leža­lo, pro­laz­ni­ci su oprez­no pri­la­zi­li i poku­ša­va­li doku­či­ti da li je netko pre­mi­nuo od toplot­nog udara ili se radi o kak­voj pro­vo­ka­ci­ji ili šali, narav­no da niko­me nije bilo ni na kraj pame­ti da je u pita­nju umjet­nič­ko djelo.

Vinko Barić ispro­vo­ci­ran sta­njem ugos­ti­telj­ske rek­lam­ne agre­si­je u cen­tru grada izlo­žio je crtež svi­nja koje se pre­žde­ra­va­ju uz nat­pis “Nepro­cje­nji­vo / Pri­ce­less”. Rad je pos­tav­ljen u metež sti­hij­ski pos­tav­lje­nih rek­la­ma na zidu moder­nis­tič­ke zgra­de biv­šeg komi­te­ta. Ova men­tal­na zamka za pro­laz­ni­ke ski­nu­ta je i otu­đe­na od nepoz­na­tog poči­ni­te­lja samo pet­na­es­tak minu­ta nakon postavljanja.

Vice Toma­so­vić ins­ta­li­rao je dva veli­ka relje­fa s obje stra­ne ban­ko­ma­ta stva­ra­ju­ći tako pri­vre­me­ni kapi­ta­lis­tič­ki sakral­ni objekt u urba­nom pros­to­ru, svo­je­vr­s­nu kape­li­cu kon­zu­me­riz­ma. Kao bi nagla­sio apsurd pre­ko­mjer­nog ins­ta­li­ra­nja ovih obje­ka­ta u jav­nom pros­to­ru, ali i uka­zao na moral­ne pro­ble­me što­va­nja novca, umjet­nik je spon­ta­no kle­kao ispred ban­ko­ma­ta i dese­tak minu­ta kontemplirao.

Juli­ja Toma­so­vić u jed­noj grad­skoj ulici pos­ta­vi­la je skul­p­tu­ru u obli­ku svi­nje izra­đe­nu od dje­čjih igra­ča­ka. Rad je nas­tao na pro­jek­tu Upoz­na­va­nja uče­ni­ka osnov­no­škol­skog uzras­ta sa suvre­me­nom umjet­noš­ću. Uče­ni­ci su doni­ra­li igrač­ke koje su ugu­ra­li u kavez u obli­ku svi­nje, a sami su napi­sa­li umjet­nič­ke izja­ve u vidu kri­ti­ke usta­lje­nim i pri­hva­će­nim druš­tve­nim navi­ka­ma. Meto­dom raz­go­vo­ra djeca su zaklju­či­la da je škr­tost, druš­tve­ni nemar i eks­plo­ati­ran odnos prema lju­di­ma i živo­ti­nja­ma sukus veći­ne druš­tve­nih problema.

Mari­ja Ančić je napra­vi­la zapis sje­ća­nja na dan kada je kao deve­to­go­diš­nja izbje­gli­ca napus­ti­la Sara­je­vo. Priču o odla­sku je podi­je­li­la na više dije­lo­va i ins­ta­li­ra­la u pros­tor tako da se nje­zin intim­ni zapis na malom papi­ru izgu­bio u šumi infor­ma­ci­ja rek­lam­nog panoa, kao što se uos­ta­lom svaka osob­na izbje­glič­ka priča zagu­bi u šumu dru­gih infor­ma­ci­ja. Uvi­jek kada nas medi­ji izvje­šta­va­ju o izbje­glič­koj krizi priča se o bro­je­vi­ma ili sta­tis­ti­ci što deper­so­na­li­zi­ra osobe. Na glav­noj grad­skoj ulici — Foša­lu, Mari­jin rad, koli­ko god bio na prvi pogled nepri­mje­tan , pobu­dio je inte­res nekih pro­laz­ni­ka koji su poku­ša­va­li iz seg­me­na­ta pro­nik­nu­ti u čita­vu priču. No, u isto vri­je­me su broj­ni pro­laz­ni­ci neza­in­te­re­si­ra­no pro­la­zi­li što je auto­ri­cu aso­ci­ra­lo na nje­zi­no iskus­tvo. U momen­tu kada čovjek pro­la­zi takvu tra­umu, goto­vo je neza­mis­li­vo da se isto­vre­me­no dru­gim lju­di­ma život odvi­ja neometano.

Vedran Urli­čić se je samo­ini­ci­ja­tiv­no zave­zao za stup srama iz 17. sto­lje­ća, a dva metra dalje je pos­ta­vio je koša­ru s raz­nim objek­ti­ma poput povr­ća, blata i vode­nih balo­na. Iznad koša­re nala­zio se nat­pis koji je pozi­vao pro­laz­ni­ke da gađa­ju umjet­ni­ka, a per­for­mans je zavr­šio kada je čitav arse­nal bio ispucan.

Ivan Perić je na pro­met­ni znak koji ozna­ča­va ulaz u grad Omiš zali­je­pio jelov­nik, duho­vi­to kri­ti­zi­ra­ju­ći činje­ni­cu da je stari dio grada u pot­pu­nos­ti i apso­lut­no asi­mi­li­ran od stra­ne ugos­ti­te­lja. Svaka ulica cen­tra grada pre­pu­nje­na je šte­ka­ti­ma, tako da je goto­vo nemo­gu­će ne pomis­li­ti da je grad pos­tao jedna veli­ka sala za večeru.

Darwin But­ko­vić je bos hodao po uskim grad­skim uli­ca­ma koje ljeti pos­ta­ju prak­tič­ki nepro­hod­ne, te je oti­ski­vao vlas­ti­ta upr­lja­na sto­pa­la na bije­li papir. Rad iz seri­je “Tra­go­vi­ma Darwi­na SA” nas­lov­ljen “Omi­ško plat­no” doni­rao je organizatorima.

Hrvo­je Coka­rić i Vanja Pagar pre­zen­ti­ra­li su dio pro­jek­ta Toward Euro­pe pro­da­jom izme­ta magar­ca peča­ti­ra­nim logom Hrvat­ske turis­tič­ke zajed­ni­ce. “Sivi mani­fest” sas­to­ji se u bren­di­ra­nju i pro­da­va­nju izme­ta kao autoh­to­nog hrvat­skog pro­izvo­da. Pro­izvod doni­ra­ju pos­ljed­nji dal­ma­tin­ski magar­ci iz jav­nog pros­to­ra Zoolo­škog vrta Pri­ro­dos­lov­nog muze­ja, koji je naj­bit­ni­ji zele­ni javni pros­tor i sun­ča­ni vrt grada Spli­ta. Kao kon­tra­pun­kt masov­nom turiz­mu, dje­lo­va­li su na sar­ka­zam i cini­zam pamet­nih turis­ta, koji­ma je ova akci­ja izma­mi­la ponaj­pri­je osmi­jeh, ali ih je neko­li­ko bilo volj­no kupi­ti autoh­to­ni dal­ma­tin­ski suvenir.

U Grad­sko­me muze­ju u Omišu pri­ka­zan je krat­ki film o izbo­ri­ma na Trste­ni­ku “KVART za kvart” auto­ra Šimu­na Šitu­ma. Udru­ga za suvre­me­nu umjet­nost KVART dje­lu­je od 2006. u pros­to­ru grad­skog kota­ra Trste­nik, Split. Okup­lja umjet­ni­ke iz naj­u­žeg život­nog okru­že­nja te pri­re­đu­je izlož­be u zatvo­re­nim i otvo­re­nim pros­to­ri­ma grad­ske čet­vr­ti Trste­nik, a od proš­le godi­ne pos­ta­ju i bitan poli­tič­ki čim­be­nik toga pros­to­ra. U suko­bu s dvije naj­ja­če stran­ke u hrvat­skoj, nizom smi­ca­li­ca i dosjet­ki osvo­ji­li su vlast na split­skom Trste­ni­ku. Lista bez kon­kret­nog pro­gra­ma, ali s iskre­nom empa­ti­jom prema susje­di­ma, poka­za­la je novi model koji bi bilo poželj­no pri­mi­je­ni­ti na široj razi­ni. Umjet­ni­ci su se poka­za­li kao evo­lu­cij­ski pomak u poli­ti­ci uz vizi­onar­sku poru­ku MI SMO TU DA TI POMOGNEMO.

Pos­ljed­nji dani šes­tog izda­nja fes­ti­va­la odvi­li su se u netak­nu­toj pri­ro­di kanjo­na rije­ke Ceti­ne. Gildo Bav­če­vić izveo je per­for­mans “Plas­tic man­mac­hi­ne” u kojem je nag s kaci­gom na glavi kakvu koris­te gra­đe­vin­ski rad­ni­ci, lupao gla­vom o kamen na koje­mu je sta­jao. Publi­ka je sta­ja­la s jedne stra­ne rije­ke, a umjet­nik je s druge stra­ne repe­ti­rao meha­nič­ku dehu­ma­ni­zi­ra­ju­ću rad­nju nagla­ša­va­ju­ći tako kon­trast s pri­ro­dom koja ga okru­žu­je. Male­ni čovjek koji pos­ta­je pos­luš­ni stroj, suprot­stav­ljen pri­ro­di koju svo­jim dje­lo­va­njem uni­šta­va, kao da na shva­ća da ne može pre­ži­vje­ti bez te iste prirode.

Petar Gri­ma­ni vodio je umjet­nič­ku radi­oni­cu koja je bila pri­pre­ma za ins­ta­la­cij­ski per­for­mans “Most”. Sami umjet­nič­ki rad je izve­den na rije­ci Ceti­ni toga isto­ga dana. Ljud­ska tije­la pre­kri­ve­na foli­jom za pre­živ­lja­va­nje, u uda­lje­nos­ti jed­nog metra jedan od dru­go­ga, pre­mos­ti­le su rije­ku spa­ja­ju­ći dvije obale.

Efra Avila odr­žao je per­for­ma­tiv­no vod­stvo pri­ro­dom objaš­nja­va­ju­ći aspek­te indi­jan­skih vje­ro­va­nja. Vod­stvo se je kre­ta­lo usta­lje­nom pje­šač­kom sta­zom na koju je umjet­nik ins­ta­li­rao eko­lo­ški osvi­je­šte­ne poruke.

Ivan Sorić – Suri je u večer­njim sati­ma okup­lje­ni­ma čitao poezi­ju iz vlas­ti­te, tada još neo­bjav­lje­ne zbir­ke pjesama.

Antej Jele­nić je tije­kom čita­ve mani­fes­ta­ci­je svi­rao ambi­jen­tal­nu glaz­bu na ins­tru­men­ti­ma ins­pi­ri­ra­ni­ma neo­lit­skim glazbalima.