Almissa

09. – 14. 08. 2019.

2014.

Identitet

Opis ili repre­zen­ta­ci­ja indi­vi­du­al­nog i grup­nog iden­ti­te­ta sre­diš­nji je zada­tak psi­ho­lo­ga, soci­olo­ga i antro­po­lo­ga te osta­lih dis­ci­pli­na u koji­ma se “iden­ti­tet” poku­ša­va mapi­ra­ti i defi­ni­ra­ti. Kako opi­sa­ti iden­ti­tet dru­gog, na koje nači­ne obu­hva­ti­ti nje­go­ve idi­osin­krat­ske kva­li­te­te te grup­nu pri­pad­nos­ti ili iden­ti­fi­ka­ci­je, od kojih su mnoge sklo­ne pro­mje­na­ma s obzi­rom na okol­nos­ti? Na ta pita­nja poku­ša­la je odgo­vo­ri­ti već tra­di­ci­onal­no ista grupa umjet­ni­ka na Mira­be­li, uz poja­ča­nje neko­li­ko naci­onal­no snaž­nih imena i novih lokal­nih auto­ra.

Boris Šitum izveo je akti­vis­tič­ku akci­ju pos­tav­lja­nja pales­tin­ske zas­ta­ve na utvr­du Mira­be­lu u znak soli­dar­nos­ti s dje­čjim žrtva­ma koja su stra­da­la tih dana u bom­bar­di­ra­nju civil­ne bol­ni­ce u Pales­ti­ni. Ne ula­ze­ći u disku­si­ju i povi­jes­ne i etič­ke inter­pre­ta­ci­je i mudro­va­nja, umjet­nik je na ovaj način želio izra­zi­ti podr­šku nevi­nim žrtva­ma. Hrvat­ska zas­ta­va na Mira­be­li je –sim­bol nas Hrvata—kako tvrdi omi­ška sve­ča­na pje­sma, a rad je iza­zvao mnogo kon­tro­ver­za u jav­nom medij­skom pros­to­ru jer je nagla­še­no upra­vo ski­da­nje hrvat­ske zas­ta­ve, a ne podi­za­nje pales­tin­ske. Zas­ta­va je ski­nu­ta za manje od pola sata, zbog navod­nog krše­nja zako­na, a Šitum je odve­den u poli­cij­sku pos­ta­ju.

Želj­ko Maro­vić izlo­žio je ček s izno­som na 3.500 dola­ra koji je nami­je­nio za nov­ča­nu pot­po­ru fes­ti­va­lu. Šteta je samo što nijed­na banka nije želje­la pre­uze­ti ček i ispla­ti­ti sred­stva.

Vanja Pagar pot­pi­sao je s orga­ni­za­to­ri­ma ugo­vor o pre­uzi­ma­nju kon­ce­si­je nad fes­ti­va­lom, uz moguć­nost otva­ra­nja podruž­ni­ca i fran­ši­za. Sve­ča­no pot­pi­si­va­nje ugo­vo­ra odr­ža­no je uz služ­be­ni pro­to­kol, a doku­ment nika­da nije isko­ri­šten od stra­ne umjet­ni­ka.

Milan Brkić nosio je maji­cu s poru­kom: STRAH OD ZNANJA.

Zla­tan Duma­nić pozvao je publi­ku na meč stol­nog teni­sa izme­đu crve­nog i pla­vog tima poku­ša­va­ju­ći pre­do­či­ti što se uis­ti­nu doga­đa dok hrvat­ski narod izu­mi­re. Publi­ka je sudje­lo­va­la u igri u kojoj su se, u pre­ne­se­nom zna­če­nju, suprot­sta­vi­li crve­ni Hrva­ti pro­tiv bije­lih, gra­diš­ćan­skih Hrva­ta.

Boži­dar Katić uspješ­no je pre­va­rio grad­ske trgov­ce i ugos­ti­te­lje pla­si­ra­ju­ći gla­si­nu da je nova zakon­ska odred­ba odre­di­la svim turis­tič­kim dje­lat­ni­ci­ma oba­vez­no isti­ca­nje plo­či­ca s ime­nom, pre­zi­me­nom i osob­nim iden­ti­fi­ka­cij­skim bro­jem koje tre­ba­ju biti vid­lji­ve na njima tije­kom rad­nog vre­me­na. Ljudi navik­li na česte zakon­ske pro­mje­ne i nasrt­lji­vost držav­nih zako­na povje­ro­va­la je gla­si­na­ma i legi­ti­mi­ra­la se oko­li­ni. Na tvr­đa­vi je neko­li­ko, ljudi koji su sli­či­li na Boži­da­ra Kati­ća, nosi­lo plo­či­ce s nje­go­vim ime­nom.

Ante Kuš­tre je dugo publi­ci obraz­la­gao vlas­ti­ti iden­ti­tet: Ante i Kuš­tre – glava, nebo, božan­sko, i ono ispred – Antu, vrat, povez­ni­cu, vez­nik “i”, i zem­lju, tije­lo, pret­ke – Kuš­tre. Osim toga, govo­rio je o sebi kao o bren­du, te publi­ci pre­zen­ti­rao širok dija­pa­zon maji­ca s nje­go­vim autor­skim inter­ven­ci­ja­ma.

Vedran Urli­čić se je neko­li­ko dana prije izved­be per­for­man­sa povu­kao u osamu, dok je po gradu netko lije­pio osmrt­ni­ce s nje­go­vim ime­nom i pre­zi­me­nom. Na večer izved­be umjet­nik se je poja­vio obo­jen u crno, a izved­bu je zapo­čeo sporo se kre­ću­ći uz tak­to­ve ambi­jen­tal­ne glaz­be u poza­di­ni. Publi­ka je bila zamo­lje­na da ga gađa vode­nim balo­ni­ma kako bi se crna boja opra­la s nje­go­ve kože.

Juli­ja Toma­so­vić pos­ta­vi­la je gla­sač­ku kuti­ju s pita­njem: “Hoće li se odr­ža­ti refe­ren­dum ili ne?” na ćiri­li­ci i kine­skom pismu. Bira­či su izgla­sa­li da ne žele refe­ren­dum.

Mari­jan Crta­lić je, uz glaz­bu Dami­ra Avdi­ća, pos­te­pe­no sve brže i mah­ni­ti­je ple­sao dok na koncu nije pao izmo­ren. Umjet­nik je neko­li­ko puta usta­jao i bauljao ple­šu­ći do izne­mo­glos­ti.

Sini­ša Labro­vić je poput tipič­nog turis­ta sjeo za stol koji mu je bio pri­prem­ljen na Mira­be­li te je od kono­ba­ra naru­čio čašu Coca-Cole i čašu mor­ske vode. U per­for­man­su dugog tra­ja­nja ispio je teku­ći­ne tako da je uma­kao kaži­prst desne ruke u Coca-Colu, kojeg bi zatim posi­sao. Isti pos­tu­pak je izvo­dio s lije­vom rukom i čašom mora. Nakon više od pola sata, kada je poli­zao i pos­ljed­nju kap, publi­ka je tra­ži­la repri­zu.

Petar Gri­ma­ni i Efra Avila izve­li su slo­že­nu šaman­sku duhov­nu ope­ra­ci­ju koja je zapo­če­ta s uvod­nim govo­rom Avile, koji je uz zvu­ko­ve bub­nje­va i Pano­ve frule ener­get­ski cen­tri­rao publi­ku. Efra je na krnjem hrvat­skom jezi­ku objas­nio da on jest Indi­ja­nac iz Boli­vi­je, ali da je dugo godi­na u Hrvat­skoj, te da se u njemu nala­zi četi­ri litre dal­ma­tin­ske krvi. Objas­nio je da u nje­go­voj rod­noj Boli­vi­ji pos­to­ji jedan čovjek s Brača — otoka pored Omiša, koji je otku­pio je polo­vi­cu Boli­vi­je zbog čega nje­go­va Boli­vi­ja pati. Obraz­la­žu­ći etič­ke i moral­ne prin­ci­pe i uvo­de­ći publi­ku u vje­ro­va­nja Indi­ja­na­ca, umjet­nik je ski­dao odje­ću sa sebe, a Petar Gri­ma­ni je ponav­ljao pos­tu­pak Avile. Tvr­de­ći da je čovjek zem­lja koja misli, zajed­no s Gri­ma­ni­jem pre­krio se bla­tom koje su napra­vi­li na licu mjes­ta od zem­lje za sve­to­ga mjes­ta i vode iz Ceti­ne. Nakon toga su poku­ša­li upa­li­ti vatru, ali ih je Vanja Pagar u tome spri­je­čio kao odgo­vor­ni nosi­telj kon­ce­si­je fes­ti­va­la.

Večer su zatvo­ri­li Gildo Bav­če­vić i Vinko Barić kao akus­tič­ni punk duo – Agro Gen­tle­mans. Tran­sfor­mi­ra­ju­ći art-punk bend Ilija i Zrno Žita koji je poro­dio fes­ti­val 2010. na grad­skom trgu, u akus­tič­nu duo for­ma­ci­ju dove­li su publi­ku do deli­ri­ja, a zvuk s viso­ke kule koja domi­ni­ra nad gra­dom odzva­njao je do otoka Brača.