Almissa

09. – 14. 08. 2019.

2013.

Pogreška

Pogre­ška se može pro­ma­tra­ti kao poten­ci­jal za napre­dak zbog neo­dre­đe­nih funk­ci­ja samog defek­ta, te tako pos­ta­ti naj­ve­ća vri­jed­nost u umjet­nič­kom radu. U biolo­gi­ji pogre­ška repro­duk­ci­je DNA mole­ku­le uzro­ku­je muta­ci­ju, a pone­kad muta­ci­ja može imati pozi­ti­van uči­nak na jedin­ku, te pos­ta­je glav­ni pokre­tač evo­lu­ci­je. Gre­ške s pozi­tiv­nim efek­tom su moto­ri razvo­ja zna­nos­ti i umjet­nos­ti, a pogo­to­vo u izved­be­nim umjet­nos­ti­ma zbog pri­ro­de umjet­nič­kog medi­ja, koji se naj­češ­će doga­đa ispred žive publi­ke. Reak­ci­ja gle­da­te­lja, inter­ven­ci­ja vanj­skog fak­to­ra, slu­čaj­ne nez­go­de i lap­su­si su opas­nos­ti, ali i pri­li­ke za nado­grad­njom pla­ni­ra­nog. Per­for­man­si koji su se odvi­li 2013. godi­ne na Mira­be­li temu pogre­ške obra­di­li su često i pogreš­nom temom, jer mnogi su sma­tra­li da je dava­nje bilo kakve teme per­for­man­si­ma na Mira­be­li prva i osnov­na pogre­ška.

Ante Kuš­tre dva­de­set minu­ta tiho je gle­dao u oči gle­da­te­lji­ma s neko­li­ko meta­ra uda­lje­nos­ti, barem je publi­ka to doži­vje­la, jer su Ante i Kuš­tre krat­ko­vid­ni. Istra­žu­ju­ći moguć­nos­ti never­bal­ne komu­ni­ka­ci­je i pro­pi­tu­ju­ći vlas­ti­tu spo­sob­nost pre­no­še­nja zamiš­lje­ne poru­ke ovaj per­for­mans dugog tra­ja­nja zavr­šio je pije­skom nakon što je jedan, do dosa­de izri­ti­ran, posje­ti­telj odlu­čio okon­ča­ti svoju ago­ni­ju.

Boži­dar Katić je toga dana pre­ko­mjer­no izla­gao svoje tije­lo sun­če­vim zra­ka­ma, te je formu body arta odlu­čio pre­zen­ti­ra­ti kao per­for­mans na Mira­be­li. Koris­te­ći reak­ci­ju bli­je­de kože na snaž­no sun­če­vo svi­je­tlo kao umjet­nič­ki medij, umjet­nik je pre­krio odre­đe­ne dije­lo­ve tije­la plas­tič­nim kva­dra­ti­ma koji ne pro­pu­šta­ju uv zrake, pos­ti­gav­ši time efekt šahov­ni­ce u koje­mu su crve­na polja bile opek­li­ne bla­gog stup­nja.

Gildo Bav­če­vić je obu­kao služ­be­no poli­cij­sko odi­je­lo te pus­tio hrvat­sku držav­nu himnu, koja je na dije­lu “…da svoj narod hrva­ti ljubi”, upala u pet­lju, hip­no­tič­no se repe­ti­ra­ju­ći. Umjet­nik je ski­nuo hlače, sta­vio ruž za usne i polju­bio savi­je­nu nov­ča­ni­cu od sto eura. Nov­ča­ni­cu je potom pos­ta­vio na srce sve dok himna nije zavr­ši­la.

Milan Brkić se ispri­čao orga­ni­za­to­ri­ma što nije bio u moguć­nost da dovr­ši pla­ni­ra­ni rad. Rekao je da je imao namje­ru ultra­zvu­kom sru­ši­ti Omi­ške pla­ni­ne, a time i sami grad, te da je zamo­lio stu­den­te elek­tro­teh­ni­ke da mu pro­du­ci­ra­ju frek­ven­ci­ju i pro­na­đu opre­mu za pro­izvod­nju snjež­ne lavi­ne. Navod­no su stu­den­ti u zad­nji čas odbi­li pre­da­ti opre­mu Brki­ću kada im je umjet­nik napo­kon ispri­čao za što mu zais­ta treba tra­že­na frek­ven­ci­ja.

Vanja Pagar pos­ta­vio je kartu Euro­pe koja se koris­ti u raz­red­noj nas­ta­vi zem­ljo­pi­sa na zid bun­ke­ra iz Dru­gog svjet­skog rata. Na veli­ku kartu je inter­ve­ni­rao dodav­ši dva­na­est sti­je­na kom­po­ni­ra­nih u kruž­nu for­ma­ci­ju tvo­re­ći tako inter­pre­ta­ci­ju europ­ske zas­ta­ve. Per­for­mans se sas­to­jao u nji­ha­nju nave­de­nog kame­nja koje je visi­lo o koncu stva­ra­ju­ći tako nape­tost i upo­zo­ra­va­ju­ći time na opas­nos­ti koje pri­je­te Hrvat­skoj u Europ­skoj zajed­ni­ci naro­da.

Zla­tan Duma­nić odr­žao je ins­pi­ra­tiv­no i iscr­p­no pre­da­va­nje u kojem je izre­kao opskur­ne teze o stvar­nos­ti, pri­ro­di sve­mi­ra, ali i podi­je­lio s publi­kom isti­ne o vlas­ti­tom živo­tu i intim­nim sije­ća­nji­ma. Teško pokre­tan zbog nez­go­de koju je zara­dio neko­li­ko mje­se­ci prije ovog per­for­man­sa, kada je pao s viso­kog zida dok je poku­ša­vao zadi­vi­ti mlađe pri­pad­ni­ce suprot­nog spola, za vri­je­me izved­be bio je pole­tan poput mla­di­ća, što je potak­lo gla­si­ne da je priča o ozlje­di samo obma­na, kao i da je pro­te­za koju je držao na leđi­ma pro­tek­lih neko­li­ko mje­se­ci samo ela­bo­ri­ra­na pri­pre­ma za ovaj per­for­mans u Omišu.

Želj­ko Maro­vić je na tri ulaz­ne ste­pe­ni­ce Mira­be­le posuo braš­no, sol i šećer. Nave­de­ne ste­pe­ni­ce je bilo nemo­gu­će zaobi­ći ili pre­sko­či­ti, te su posje­ti­te­lji bili pri­mo­ra­ni zaga­zi­ti na ins­ta­la­ci­ju kako bi ušli i izaš­li iz pros­to­ra.

Petar Gri­ma­ni i Mari­jan Crta­lić odi­gra­li su umjet­nič­ki dvo­boj u teh­ni­ci crta­nja por­tre­ta. Iako je nagla­sak bio na umjet­nič­kom pro­ce­su i pogreš­ci u pro­duk­ci­ji, a ne rezul­ta­tu, kako je objaš­nja­vao Gri­ma­ni, koji je čita­vo vri­je­me izved­be vodio diskurs s publi­kom, rezul­tat je bio uspješ­ni­ji za Crta­li­ća koji deset­lje­ći­ma nije nacr­tao por­tret.

Antej Jele­nić izveo je ritu­al duhov­nog čiš­će­nja pros­to­ra i posje­ti­te­lja pje­va­ju­ći tajnu šaman­sku pje­smu uz zapa­lje­no sveto bilje. Izved­ba je bila popra­će­na sesi­jom impro­vi­za­cij­ske glaz­be u kojoj su sudje­lo­va­li poje­di­ni umjet­ni­ci i publi­ka. Glaz­ba je svi­ra­la do kasno u noć, sve dok svi posje­ti­te­lji nisu napus­ti­li mani­fes­ta­ci­ju.