Almissa

2012.

Artefakti

Pro­jekt Arte­fak­ti istra­ži­vao je odnos per­for­man­sa kao pri­vre­me­nog feno­me­na te doku­men­ta­ci­je kao dugo­traj­ni­je mate­ri­jal­ne remi­nis­cen­ci­je umjet­nič­ke izved­be u vidu rek­vi­zi­ta, memo­ra­bi­li­ja i slič­nih fizič­kih osta­ta­ka koji su nakon izved­bi na kom­plek­su kule Mira­be­la pre­zen­ti­ra­ni u grad­skoj Gale­ri­ji. Mani­fes­ta­ci­ja, na kojoj se u jednu večer zare­dao veli­ki broj umjet­nič­kih izved­bi, odvi­la se tako da je publi­ka mogla vidje­ti i čita­vi pro­ces muze­ali­za­ci­je per­for­man­sa s obzi­rom da su svje­do­či­li tran­s­por­tu rado­va u gale­rij­ski kon­tekst, pro­ma­tra­li pos­tav rado­va u pros­tor i svje­do­či­li otvo­re­nju izložbe.Iako foto-video doku­men­ta­ci­ja pred­stav­lja tra­di­ci­onal­ni pris­tup bilje­že­nju, doka­zi­va­nju i sred­stvu za rekons­truk­ci­ju umjet­nič­ke izved­be, zani­ma­lo nas je istra­ži­ti moguć­nos­ti pre­zen­ta­ci­je per­for­man­sa objek­ti­ma koji su nakon kori­šte­nja u umjet­nič­kom radu dobi­li na intrin­zič­noj vri­jed­nos­ti. Time se pre­is­pi­tu­je teza o foto-video mate­ri­ja­li­ma kao naj­re­le­vant­ni­joj vrsti doku­men­ta­ci­je. Pret­pos­tav­ka da je takva vrsta doku­men­ta­ci­je naj­v­rjed­ni­ji dokaz per­for­ma­tiv­ne izved­be nas­ta­je zbog ide­olo­gi­zi­ra­nja foto­graf­skog medi­ja kojeg pogreš­no shva­ća­mo kao onto­lo­ški pove­za­nog sa stvar­noš­ću, a ne samo kao pre­dodž­bom stvar­nos­ti. Osim što je foto-video doku­men­ta­ci­jom iznim­no lako mani­pu­li­ra­ti, zbog čega neki loši per­for­man­si imaju izvr­s­nu vizu­al­nu doku­men­ta­ci­ju, dok neki iznim­ni per­for­man­si nisu ni pro­fe­si­onal­no doku­men­ti­ra­ni, mane foto­graf­ske doku­men­ta­ci­je pos­ta­ju očite kada raz­miš­lja­mo o moguć­nos­ti­ma gale­rij­ske pre­zen­ta­ci­je post-fes­tum. Moguć­nost neo­gra­ni­če­ne mul­ti­pli­ka­ci­je ne odgo­va­ra pri­ro­di medi­ja per­for­man­sa tj. jedins­tve­nos­ti kao kva­li­ta­tiv­noj vri­jed­nos­ti, jer je per­for­mans nepo­nov­lji­vo efe­mer­no iskus­tvo. Pro­ble­ma­ti­ka nje­go­ve nak­nad­ne pre­zen­ta­ci­je bilo mul­ti­me­di­jal­nom doku­men­ta­ci­jom ili re-enc­han­t­men­tom veoma je kom­plek­s­na i na koncu neis­ti­ni­ta. I prem­da se pro­laz­nost per­for­man­su, kao nje­go­va kva­li­ta­tiv­na vri­jed­nost, nika­da neće moći odu­ze­ti kako bi se komo­di­fi­ci­rao, objek­ti kori­šte­ni u samom radu, kao poma­ga­lo kojim se umjet­nik na tom pros­to­ru i u tom vre­me­nu izra­ža­vao, pred­stav­lja­ju nešto mnogo zna­čaj­ni­je od pod­sjet­ni­ka, repli­ke ili uspo­me­ne, jer je dio vri­jed­nos­ti izved­be zadr­žan fizič­kim pred­me­tom u vidu nje­go­ve pro­ve­ni­jen­ci­je. Na ovaj način per­for­mans dobi­va drugi život unu­tar novog umjet­nič­kog rada — arte­fak­ta u muzej­skom smis­lu koji u formi ins­ta­la­ci­je pred­stav­lja novu ver­zi­ju ili formu istog rada.

Gildo Bav­če­vić je u gale­ri­ji izlo­žio zemalj­sku kuglu naprav­lje­nu od kova­ni­ca ispod koje je smjes­tio tanjur pun kova­ni­ca koje je pret­hod­no u per­for­man­su na Mira­be­li povra­tio ispred publi­ke. Auto­rov per­for­mans je zapo­čeo his­te­rič­nim kaš­lja­njem čime je uobli­čio kri­ti­ku mone­tar­nog sis­te­ma koji je pokre­tač suvre­me­nog doba. Povra­ća­ju­ći ušte­đe­vi­nu, čime svoje pre­fe­ren­ci­je smje­šta izvan dis­tri­bu­tiv­ne mreže gos­po­dar­ske i eko­nom­ske poli­ti­ke, umjet­nik javno izra­ža­va gađe­nje prema mate­ri­ja­lis­tič­kom druš­tvu koje je opsjed­nu­to isklju­či­vo zara­dom i potroš­njom. Pre­is­pi­tu­ju­ći eko­nom­sko sta­nje i držav­nu logi­ku o “mje­ra­ma šted­nje”, gdje štede samo siro­maš­ni pre­pu­šte­ni ban­kar­skim lobi­ji­ma dok gole­ma koli­či­na novca odla­zi u ruke manji­ne koji kova­ni­ce goto­vo i ne sma­tra­ju pra­vim nov­cem. Kova­ni­ce ili sit­niš tako pos­ta­ju sim­bo­lom malog čovje­ka, a nji­ho­vim kola­ži­ra­njem u kon­ti­nen­te i oce­ane, te apli­ka­ci­jom na glo­bus otva­ra mnoge eko­nom­ske, poli­tič­ke i druš­tve­ne konotacije.

Milan Brkić izla­že kuti­je šibi­ca koje je dije­lio posje­ti­te­lji­ma mani­fes­ta­ci­je na Mira­be­li. Na kuti­ja­ma su bile otis­nu­te foto­gra­fi­je živo­ti­nja s poru­kom: “Lju­bav bez noža”. Naime neko­li­ko dana prije same mani­fes­ta­ci­je nepoz­na­ti je autor na glav­noj grad­skoj ulici zali­je­pio pismo u kojem izra­ža­va boja­zan da će na Mira­be­li u sklo­pu fes­ti­va­la jedan umjet­nik zak­la­ti psa, koje­ga će ispe­ći i ponu­di­ti publi­ci za jelo. To pismo na para­dig­mat­ski način sagle­da­va boja­zan sre­di­ne prema pro­vo­ka­tiv­nim umjet­nič­kim for­ma­ma koje pro­pi­tu­ju druš­tve­ne tabue, a ova optuž­ba koja nije imala veze sa stvar­nos­ti pos­lu­ži­la je Brki­ću da isko­ris­ti momen­tum i druš­tve­nu nape­tost kako bi pla­si­rao poru­ke nena­si­lja prema životinjama.

Ivan Bura na leđi­ma je ponio tešku kame­nu posu­du na ulaz Mira­be­le, te je nave­de­ni arte­fakt odbio gale­rij­ski ins­ti­tu­ci­ona­li­zi­ra­ti. Radi­lo se o “kame­ni­ci” – posu­di za ulje na kojoj je gla­go­lji­com ispi­sa­no Ako nam odu bro­do­gra­di­li­šta, doći će nam Grčka, refe­ri­ra­ju­ći se na tadaš­nje sta­nje finan­cij­skog sloma u Grč­koj. Umjet­nik kori­šte­njem sta­ros­la­ven­skog pisma, kame­ni­cu smje­šta u povi­jes­ni kor­pus hrvat­ske umjet­nos­ti, dok je sam tekst kao upo­zo­re­nje naših pre­da­ka koji su pre­dvi­di­vi mogu­će sta­nje koje će snaći nji­ho­ve potom­ke. Zdje­la za mas­li­no­vo ulje sim­bol je har­mo­ni­je i mira, kao i medi­te­ran­ske tra­di­ci­je i nauka koje u kriz­nim vre­me­ni­ma umjet­ni­ka i gra­đa­na smje­šta na mar­gi­ne društva.

Boži­dar Katić u gale­ri­ji je pre­zen­ti­rao raz­bi­je­nu žaru­lju, koju je pret­hod­no na per­for­man­su uni­štio čeki­ćem na naj­vi­šem katu Mira­bel­le. Odje­ven u kla­sič­no pos­lov­no odi­je­lo, tipič­no za ego­is­tič­ne i sadis­tič­ke kari­ka­tu­re druš­tva, autor je poveo publi­ku uskim i str­mim ste­pe­ni­ca­ma do samog vrha tvr­đa­ve, gdje je vidno fizič­ki izmo­re­na publi­ka išče­ki­va­la umjet­nič­ku izved­bu. Nakon što se sva publi­ka sku­pi­la u maloj pros­to­ri­ji koju je osvjet­lja­va­la samo jedna žaru­lja, Katić se okre­će prema publi­ci i napo­kon ostva­ru­je direk­tan kon­takt s lju­di­ma, no umjes­to išče­ki­va­no­ga govo­ra umjet­nik čeki­ćem raz­bi­ja žaru­lju, čime publi­ku pre­pu­šta pot­pu­nom mraku. Opskur­na situ­aci­ja i neo­r­ga­ni­zi­ra­na masa pod­lo­ga su za ins­ce­ni­ra­ne mani­pu­la­ci­je i pris­tra­ne medij­ske recep­ci­je koji vrše masov­nu amne­zi­ju i eks­plo­ata­ci­ju onih koji im sli­je­po daju povjerenje.

Želj­ko Maro­vić izla­že arte­fakt koji je izmjes­tio iz pri­rod­nog okru­že­nja vlas­ti­tog doma i rekon­tek­s­tu­ali­zi­rao stra­te­gi­jom Ready-madea. Riječ je o dje­čjoj igrač­ki nje­go­va sina koju je smjes­tio u veli­ku plas­tič­nu posu­du napu­nje­nu vodom. Figu­ri­ca nil­skog konja kao da se tru­di­la odr­ža­ti sta­nje ekvi­li­bri­ja s okru­že­njem. Arte­fakt je neupit­no ispu­njen intim­nim zna­če­njem, ali i arhe­tip­ski on pred­stav­lja bez­briž­nost i njež­nost čime intro­ver­ti­ra pro­ma­tra­ča koji pro­na­la­zi slič­ne pred­me­te u vlas­ti­tom fun­du­su refe­ren­ci na dje­tinj­stvo te pos­ta­je sukre­ator u pro­ce­su inti­mi­za­ci­je. Plas­tič­na igrač­ka pluta u kori­tu s vodom koji se nala­zi na stal­ku sači­nje­nog od ras­ci­je­pa­nog drva za ogrjev. U vre­me­nu u kojem ljudi guše svoj emo­ci­onal­ni svi­jet, uz nagla­ša­va­nje važ­nos­ti inter­per­so­nal­nih odno­sa ovaj njež­ni rad ostva­ru­je isko­rak koji emo­ci­onal­no zado­vo­lja­va poje­din­ca ugod­nom inte­rak­ci­jom i aso­ci­ja­ci­ja­ma izme­đu pred­me­ta, poni­ru­ći u nji­ho­vu suštinu.

Marin Baučić i Ivan Sva­gu­ša pro­du­ci­ra­li su zvuč­ni zapis i sliku veli­kog for­ma­ta koja je nas­ta­la na Mira­be­li, tako što je Baučić sli­kao ono što Sva­gu­ša svira na elek­trič­noj gita­ri, a Sva­gu­ša svira ono što je Baučić sli­kao. Rezul­tat je bilo aps­trak­t­no eks­pre­si­onis­tič­ko sli­kar­stvo i snim­lje­ni glaz­be­ni pro­ces koji je vrsta sines­tet­ske tran­sme­dij­ske pet­lje koja poput zmije Ouro­bo­ro­sa jede vlas­ti­ti rep.

Vanja Pagar je publi­ci nudio kruh pre­ma­zan mas­lom i posut šeće­rom, što je svo­je­vr­s­no upo­zo­re­nje na uvi­jek pri­je­te­ći slom zapad­ne civi­li­za­ci­je, jer umjet­nik sma­tra da bi ovo jelo usko­ro opet moglo pos­ta­ti jedi­ni slat­kiš koje­ga ćemo imati. U gale­ri­ji je sen­dvič izlo­žen bez zaštit­nog stak­la, pre­pu­šten zubu vremena.

Ivan Perić pri­pre­mio je papri­ke punje­ne elek­tro­nič­kim dije­lo­vi­ma, koje je kon­zu­mi­rao na per­for­man­su na Mira­be­li. Ostat­ke obje­da umjet­nik je izlo­žio u gale­ri­ji kao arte­fakt elek­tro­nič­kog otpa­da na tanju­ru, koji je izmje­šta­njem iz umjet­nič­ke izved­be i uzdig­nut na pije­des­tal gale­rij­skog pos­ta­men­ta, pos­tao skul­p­tu­ra u punom smis­lu. Autor na jed­nos­ta­van i duho­vit način pro­ble­ma­ti­zi­ra bioetič­ka pita­nja uzro­ko­va­na neiz­bjež­nim genet­skim mani­pu­la­ci­ja­ma pre­hram­be­nih pro­izvo­da, kan­ce­ro­ge­nim pes­ti­ci­di­ma i tok­sič­nim gno­ji­vi­ma ugro­ža­va­ju­ći vlas­ti­ti sklad homeostaze.

Milan Sta­nić na Mira­be­li je dije­lio papi­re s poru­kom na Bra­il­le­ovom pismu koja su i dalje osta­la nepoz­na­ta. Poru­ka je izlo­že­na u gale­ri­ji, bez ikak­vog objaš­nje­nja i inter­pre­ta­ci­ja čime umjet­nik upo­zo­ra­va na čestu her­me­tič­nost druš­tve­no anga­ži­ra­ne suvre­me­ne umjet­nos­ti i jalo­vos­ti tak­vih izlož­be­nih pro­je­ka­ta za širu zajednicu.

Boris Šitum pre­zen­ti­rao je publi­ci slike u obli­ku sli­či­ca sve­ta­ca, na koji­ma je umjes­to moli­tve bila ispi­sa­na lokal-patri­ot­ska pje­sma Na omi­škoj stini. Umjes­to slike sve­ta­ca stoji foto­gra­fi­ja ruke inva­li­da domo­vin­skog rata koje­mu nedos­ta­je kaži­prst, a koji je podi­gao dva prsta tvo­re­ći tako slovo V. Ta gesta soli­dar­nos­ti i otpo­ra koja je pos­ta­la poz­na­ta kao sim­bol pobi­je­de nakon što ju je Wins­ton Chur­c­hill upo­treb­lja­vao za vri­je­me dru­gog svjet­skog rata, bila je sim­bol kojeg su koris­ti­li hrvat­ski dra­go­volj­ci u domo­vin­skom ratu, ali u kon­tek­s­tu nedos­tat­ka kaži­pr­sta, ista pos­ta­je gesta “fuck you”, jer je sred­nji prst jedi­ni u zraku. Rad se tako na bolno duho­vit način suoča­va sa sta­njem suvre­me­nog hrvat­skog druš­tva i pos­lje­di­ca tran­zi­ci­je. Pos­ljed­nju sli­či­cu je autor odlu­čio ne podi­je­li­ti već izlo­ži­ti na zidu gale­ri­je uz tekst sve­ča­ne pje­sme grada Omiša.